Ženske marame američkih Indijanki – Nakon 1. i 2. dela, evo, nastavljam temu Zašto žene nose marame? Za prikaz koncepta “Marame kao kulturnog označitelja” autorke izložbe su odabrale nekoliko primera iz kulturnog miljea starosedelačkih Latino-Američkih Indijanaca. Kod Inka žena Perua, Maja u Gvatemali i Kuna Indijanki u rezervatu San Blas u Panami. Radi se o bazičnim tipovima ove nekrojene tekstilije: marami za glavu i ogrtaču koji kao zavezljaj koristi za nošenje tereta. Predstavljeni sadržaj me je inspirisao za izvesno proširenje teme o tkanju. Malo sam natuknula o značenju tkanja i tipu autentičnog razboja tih prostora. Kao i par izrazitih karakteristika odevnih kultura ovih skoro izolovanih etničkih zajednica.
Marame žena plemena Kečua, ostrvo Takile u peruanskom delu jezera Titikaka u Andima
Kečua Indijanci i danas čuvaju tradicije drevne kulture Inka. Tekstilna radinost i odevanje su među najvidljivijim elementima njihove tradicionalne baštine. Sećanje na nasleđe se ogleda u tehnikama izrade, kvalitetu materijala i simboličkim sadržajima. Prepoznat ručno rađeni tekstili sa ostrva Takile u jezeru Titikaka, je pod zaštitom UNESCO-a kao element nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Tako upoznajemo dva elementa tekstilnog inventara: žensku maramu za glavu i ogrtač, u njihovim jednostavnim, izvornim oblicima. Marama za glavu “ćukos” je tkana od vune, tamno plava ili crna. Ponekad su ukrašene šarenom vunenom bordurom i resama. Drugi karakterističan nekrojeni komad je marama za prenošenje tereta “ljikljaš”. Maramu za glavu “ćukos”, kakva je istaknuta na Izložbi “Marama kulturni označitelj”, devojčice počinju da nose počevši oko šeste godine. A odrasla Takileanka nipošto neće izaći iz kuće nepokrivena.
Ženske marame američkih Indijanki – Marama žena iz oblasti jezera Atitlan u Gvatemali
Kultura mešovite populacije Gvatemale u velikoj meri sadrži indijansko nasleđe civilizacije Maja, u suživotu uz kasnije kolonijalne uticaje. U seoskim naseljima u planinama Gvatemale živi narod majanskog porekla jasno sačuvanog autentičnog identiteta. Među istaknute elemente kulture spada živa tradicija tekstilnih veština. Boje, šare i teksture tkanja prenose se sa majke na ćerku, generacijama. One veruju da im je tkanje dar Ikšile, boginje meseca, vode, tkanja i porođaja.
Terenske fotografije prikazuju primenu oglavlja Majanki. Omotano je oko glave, tako da drži bujnu dugu kosu mladih Indijanki. Kad treba, poslužiće i kao podmetač za korpu sa teretom na glavi. I bez tereta se viđa sklopljena na glavi žene, da je zaštiti od sunca ili od hladnoće. Obavezan tradicionalni aksesoar je velika marama za nošenje tereta “kute”. Tako se iz zavežljaja redovno viđa bebina glavica u uzrastu dok se ne odvaja od majke. Iz opreza, žena uveže i dve ili tri kute oko sebe, da osigura bebu dok se slobodno kreće. Ostala, tradicionalna odeća se svodi, prvenstveno na karakterističnu šarenu bluzu, nekrojenu suknju sličnog dezena, omotanu oko kukova, pojas i pregaču.
Marame Tula žena iz grupe plemena Kuna Indijanaca u Panami
Tule ili Kune, žive u rezervatu Kuna Yala. Spadaju među poslednje autentične etničke grupe u Srednjoj Americi odolele uticajima Evropljana. Kao takvi su se zadržali na karipskoj obali i ostrvima Paname i Kolumbije (Istraživanje 1995).
Autorke izložbe navode, kako Lusi Ana Lombardo objašnjava verovanje Kuna žena o pokrivanju kose maramom u kombinacijama crvene i žute boje: „Naši preci su govorili da pre nego što sunce izađe, Tula muškarci i žene moraju da ustanu, da se okupaju i da pokriju glavu. Sunce, dok se kreće, vidi sve probleme na svetu, sve bolesti i svo zlo, što kasnije isijava iz njega dok obasjava ljude. Zato se pokrivanjem štite od izlaganja štetnom delovanju sunca.“ Postoji i novije, patriotsko tumačenje, nastalo nakon ustanka San Blasa, 1925. godine. Tu se ističe simbolika crvene boje marame kao krv koju su Kune prolile u borbi za svoja prava. A žute šare označavaju ostvarenu harmoniju.
Marame američkih Indijanki – crvena sa žutom šarom i bluza “mola”
Uz obaveznu crvenu maramu sa žutom šarom, u nošnji Kuna žena se posebno ističe “mola”. To je živopisna bluza proslavljena po ukrašenim delovima na grudima i leđima; i nekrojena šarena suknja obavijena oko tela žene. Od nakita, zlatna nosna karika. A sa starenjem, žena nosi sve deblju kariku; i oglice od nizova perlica. A najupečatljivije u kićenju je omotavanje podlaktica i potkolenica nizovima šarenih staklenih perlica.
Sledeća slika grupe žena ilustruje sve glavne karakteristike odevanja Kuna Indijanki: obavezna simbolična marama; zatim, nekrojena šarena suknja, obavijena oko ženskog tela; bluza sa mola vezom; i od nakita, nosna karika i ogrlica, kao i nizovi šarenih staklenih perli na rukama i nogama.
Ženske marame američkih Indijanki – Sačuvani tragovi prvobitnog tkanja u tradicijama starosedelaca Latinske Amerike
I na kraju, napisaću ponešto o specifičnostima procesa izrade tkanih ženskih marama američkih Indijanki. Kao što je napisala tkalja i blogerka iz tih krajeva, Lavern Vadington: Pogled na jednostavan razboj sa zatezanjem leđima, izaziva pomisao da je to zastarela, gruba primitivna sprava. Međutim, činjenica je da su tu nastala mnoga najlepša i najsloženija tkanja ikada. Upravo na tako jednostavnom rasporedu štapića. Ali protivno tom utisku, u momentu kad tkalja navuče kaiš na leđa, sistem štapova i prediva se čudesno pretvara u razboj; kaiš se zakači za razboj, a sa druge strane, zategne osnova i počinje tkanje. To je prvenstveno mali, prenosivi i jeftin razboj. Idealan čak i za savremene tkalje ako nemaju dovoljno prostora u domu. Ako rado nose tkanje sa sobom ili jednostavno ne ulažu novac u skupu sofisticiranu opremu za tkanje.
Razboj na zatezanje telom kod Kečua Inka, na Andima
Na osnovu istraživanja autorki ove Izložbe, obavljenih 1987. godine, beleži se da žene tkaju na malim horizontalnim razbojima. Preciznije se opisuje kako se lako prenose i postavljaju na tlo ili pod u kući. Prema predanju Inka Indijanaca: “tkanje spaja gornji, sa donjim svetom. Tako tkalja, svojim trbuhom, crpi stvaralačku snagu iz zemlje. Razboj predstavlja telo stopljeno sa njenim bićem. Što znači da tkanje i tkalja čine jednu celinu; niti osnove su krvotok, dok su niti potke telesna hrana”.
Ovo uverenje vizuelno predstavlja scena tkanja u kojoj tkalja dok tka, istovremeno svojim telom zateže razboj. Suprotan kraj osnutka po kom se tka, je vezan za drvo. Po legendi, Kečua tkalja raščitava crtež i tako čuva legendu o tkanju. Tako je objasnilla funkciju jednostavnog razboja, zategnutog pojasom za leđima niže od struka.
Ova drevna sprava se koristi na ostrvu usred jezera Titikaka, na visokom platou u Andima, oko 4.000 mnv. Na njoj se izvodi jedan od najstarijih tipova tkanja na razboju na svetu. Uređaj za ručno tkanje se sastoji od glatkih, vretenastih i pljosnatih delova od drveta i kosti. Uvezan je kanapima u celinu. Kad zatreba, lako se otkači, skine i zamota započeto tkanje. Lako se prenosi od kuće, bilo gde da žena pođe, smotan, u rolnu, u tradicionalnoj višenamenskoj marami “ljikljaš” kakvu svaka žena nosi.
Drevni razboj Maja, jezero Atitlan u Gvatemali
Glavnina odeće starinačkog stanovništva u oblasti jezera Atitlan, na preko 1.500 mnv, proizvodi se na prostom tipu razboja za tkanje, kakav su koristile drevne Maje, njihovi preci.
Kao i prethodno predstavljen razboj Peruanskih Inka, majanski razboj čini nekoliko letvica i štapova umetnutih u osnovu. U toku tkanja, ceo sastav se zateže, sa jedne strane vezan za nepokretan objekat, a sa druge, tkalja snagom svog tela. Kad prekine rad i odloži tkanje, da bi nastavila na nekom drugom mestu, žena sve tako smotano nosi u namarami za terete. Tip prostrane pravougaone marame, ovde sa nazivom “kute”. Dešava se da je tkanje u zavežljaju, smešteno zajedno za detetom koje viri iza leđa majke.
U savremenoj Gvatemali, devojčice pohađaju školu. Zato više ne sede na kolenima uz svoje majke da uče umetnost tkanja. Ali se neguje običajna praksa da Maja devojka pre udaje tka “kute” na zahtev mladoženjine porodice, kao dokaz tradicionalne veštine.
Tule iz grupe plemena Kuna Indijanaca u Panami
Kao što uvek činim kad je reč o tekstilu, i sada tragam za podacima o procesima tkanja kod Kuna žena. Uz geografski položaj, ekonomski značaj i sudbinu Paname, neminovni su raznorodni uticaji i promene. Jasno je da se stvara mešavina mnogih kultura i etničkih grupa. U svemu tome su Tule ipak uspešno sačuvale svoj jezik i autentičnu kulturu.
I nadalje sam sklona da tragam za indicijama postojanja primene pra-razboja nalik na neki od tipova kakvi su poznati među Indijancima Srednje i Južne Amerike. Kao uostalom, na svim ekvatorskim prostorima planete. Ipak moja dosadašnja saznanja nisu opravdala ovu pretpostavku. Jer joj ne idu u prilog mnogi sadržajni opisi “mole”. Navodi se da je autohtoni tip bluze, proslavljen prvenstveno, po tehnici veza karakterističnih ukrasnih delova grudi i leđa. Ali da je izrađena u potpunosti od uvezenih tkanina i kupovnog konca.
Zaštita i opstanak tekstilne baštine starosedeaca Amerike kroz savremeni plasman
Kao što sam već napisala, u ovim tradicionalnim zajednicama, žene i dalje proizvode tekstil na najprostijim tipovima razboja. Autohtoni razboj na zatezanje je očuvan kao dokaz prapočetaka tkanja u ekvatorijalnom pojasu planete Zemlje. Ali i urbani dizajneri počinju da otkrivaju i cene arhaične tipove tekstilnih izrađevina. Zato se sada plasira tradicionalna ručno rađena odeća i u vrhunskim buticima. Promocija autentičnog domaćeg tekstila se ostvaruje u kulturnom turizmu. Takođe, organizacije za očuvanje izvorne tekstilne radinosti podržavaju rad tradicionalnih seoskih sredina. Tako da, visoko u Andima i širom Latinske Amerike, turisti kupuju dela “žive” tekstilne baštine kao suvenire. Zahvaljujući tome, etničke i lokalne zajednice nastavljaju tradiciju autentičnih tipova tekstilne radinosti.
Porodica Alehandra Floresa, lokalnog Takileanca, bavi se pletenjem i tkanjem kao porodičnim zanimanjem. Tokom turističkih poseta, on plete tradicionalne kape ili rukavice. Dok njegova žena radi za razbojem. Ona ustaje i bavi se posetiocima, da bi ponovo sela i nastavila sa tkanjem. Što predstavlja neposredno, očigledno iskustvo za posetoca. Druga žena iz porodice, naprimer, završava rese na krajevima otkanog komada. To će biti još jedan komad u ponudi, ukoliko posetilac želi da kupi suvenir.
Nadam se, do sledećeg čitanja, srdačno, Branka o Textilu
