Pokrivanje glave identitet Vojvođanke –deo izložbe “Marama kao kulturni oznčitelj”. U tu svrhu je mr. Katarina Radisavljević iz Muzeja Vojvodine, predstavila sadržaj pod naslovom “Mala priča o identitetu žene u tradicionalnom društvu”
Tako je autorka uključila i teren domaćina (Muzeja Vojvodine) pod krovnu temu izložbe „Marama kulturni označitelj“. Dodala je priču o pokrivanju glava žena na Vojvođanskom selu. Polazeći od same kultno ranjive ženske kose, izlaže elemente pokrivanja glave, iznoseći lokalne prežitke arhaizama kao i tekuće razvojne procese.
Mr Katarina Novaković Radisavljević, šef Odeljenja za etnologiju Muzeja Vojvodine, jasno određuje okvir svog stručnog rada. Kao kustos muzejske kolekcije narodnih nošnji, ušla je ne samo u svet lepog odevanja i tradicionalne estetike. Dodatno se uključila i u daleko suptilniji, složen svet ženskih identiteta i neverbalne komunikacije. U odevanju tradicionalne zajednice su važili propisi šta i kako pojedinac prema polu, uzrastu, društvenom statusu treba ili ne treba da nosi. Spoljni, vidljivi sistemi simbolike označavanja istovremeno pokazuju unutrašnji smisao delovanja i okvirnu orijentaciju u tradicionalnoj zajednici.
Svejedno se nisam otela zaključku da se ovaj sadržaj nadovezuje i uklapa u univerzalan značenjski fond koji smo uočili i u prethodnim postovima. Na jednom interkulturnom prostoru smo dobili sjajnu sliku šarolike vojvođanske tradicije. Ona svakako počiva na odavno ukorenjenim modelima, ali je čini posebnom to što je razvijana na mestu ukrštanja uticaja istoka i zapada.
Pokrivanje glave identitet Vojvođanke – primer posebnosti na ovom interkulturnom prostoru
Od dečijeg uzrasta, devojčice su gologlave sa upletenim kikicama; Sa odrstanjem na glavi im se smenjuju oznake promena statusnih uloga žena. Tako je kićenje kose pantljikama i veštačkim cvećem znak zrelosti za udaju. Sa veridbom se dodaju i nevestinski ukrasi. Lični ukus u vezi javnog pokazivanja je podređen volji porodice, ali u granicama kolektivnih pravila na selu.
U ovdašnjim etničkim zajednicama ima sačuvanih osobina iz matičnih zemalja. Među najslikovitije primere spada ritualno ponašanje mlade Slovakinje u periodu od veridbe do venčanja. Prožimanje oznaka devojaštva sa predstojećim statusom je u spoju devojačkog “kolesa”, kružne ukrasne forme od svillenih pantljika, sa nevestinskim vencem. Venac pokriva glavu, pada preko ramena; na fotografiji se vide i crvene pantljike kolesa, koje sa temena padaju niz leđa. Nakon svadbene ponoći žene nevesti skidaju venac i “čepče” je; češljaju je kao udatu ženu i povezuju čepiecom, gornjim pokrivačem glave udate žene.
Strukturu oglavlja čine slojevi: podložak za kosu, donji pokrivač i gornji svečani pokrivač. Osnova je kosa oblikovana oko tvrdog podmetača konđe. Zatim trougla marama kao donji podmetač, ili kapica od prostog platna za istu namenu. Tako se učvrsti oblik frizure. Preko svega je neki oblik gornjeg pokrivača tipa vela, raskošno ukrašene kape ili svečane kvadratne marame preklopljene “na pero”.
Pokrivanje glave identitet Vojvođanke – skriveno i otkriveno u oglavlju žene
U sastavu tradicionalnog oglavlja značenja i funkcije slojeva su u suprotnosti. Otud i potpuno različit lični doživljaj žene kao i odnos ostalih.
U javnom prikazivanju pred kolektivom se nadmetalo unutar imućnog sloja u zajednici. Bile su retke kuće takve ekonomske snage da se nametljivo ističu u raskoši snajinog oglavlja da bi potvrdile prestiž u lokalnoj sedini. Tu se podrazumevaju skupocena nevestinska oglavlja: ubrađaj, burundžuk i marama sa zlatovezom.
Donji podmetači
Kao zamena za konđu se danas koristi metalni češalj retkih zubaca. Narodni nazivi su varijante ili prevodi naziva greben. Potiče iz gradskog odevanja, počev od 18. veka, kada je prihvaćen kao ukras spolja, preko punđe već oblikovane oko konđe.
Pokrivanje glave identitet Vojvođanke – Donji pokrivači
Stariji tip je obična marama sklopljena u trougao “na pero”. Čvrsto povezana marama je potpuno prekrivala kosu. Srpkinje oko Kikinde bi rekle “marama po glavi”, a Slovakinje “ručnjik pod kitku”. Kasnije, za istu namenu koriste donju kapicu šivenu od prostog platna. Ovako povezane glave, žena je mogla biti u kući i po okućnici, u poslu među svojima. Ali se nije smela tako pokazati pred strancem.
U ovoj vrsti donjih pokrivača su specifične donje marame šamije kod Šokica u selima južne Bačke. Na osnovu terenskog podatka o predmetu (inv.br. 1827) i literature o nošnji Šokica, autorka definiše tip šamije kao trouglu crnu maramu sa crvenim šarama. U ovim, ivičnim mestima rasprostranjenja turcizam šamija označava pojam marame.
Primeri prelaza elemenata oglavlja iz donjeg u gornji sloj
Među donje pokrivače građanska moda unosi novi tip prilagođen obliku punđe, “kapicu”. Autorka joj nalazi poreklo u odevanju nižeg građanstva zapadne Evrope 15. veka. Razvojem funkcije i estetike, opstala je na selu do našeg vremena: kod Srpkinja pod nazivom džega, Slovakinja čepijec, Rusinki čepec, a kod Šokica kapica.
K. Radisavljević je istakla jedan tip raskošno vezene kapice Šokica kao upečatljiv primer negovanja lokalnog identiteta. Poznata je samo u selu Sonta, a rodbinskim vezama i preko Dunava, u selu Aljmaš u Hrvatskoj. Svojom lepotom je preuzela mesto gornje kape.
Slične karakteristike razvoja uočavamo kod više tipova kapice drugih etničkih grupa. Primeren oblik, skupocen material i naravno, fina ukrasna obrada, nužno ih vodi na mesto ukrasne gornje kape. Takva je crna džega sa zlatovezom kod Srpkinja; a slično i slovački čepiec od crnog kašmira na ružice. Paralela ovome je verovatno i prethodno opisana šokačka kapica.
Gornji pokrivači
Na fotografiji svatova kod prebogatih srpskih domaćina, 1900-ih godina, sama nevesta nosi beli svadbeni veo. Ali u prvom redu su dve nedavno udate mlade žene sa ubrađajima. Ova skupocena oglavlja su otežala “zlatom”a odeća žena je bečkog kroja, od lionske svile. Ubrađaj se nosi do rađanja prvog deteta. Bio je to glamur nivoa današnjih lokalnih moćnika; s tim što stilski nisu uporedivi. Sa druge strane, tada su meštani ostajali bez daha pred takvim sjajem, dok današnja globalna mreža raznosi toalete slavnih, širom sveta, svakoj sanjalici “pod nos”.
Pokrivanje glave identitet Vojvođanke – Nevestinska oglavlja ubrađaj i burundžuk
Maneken sa ubrađajem u Sali sa narodnim nošnjama, Stalna postavka u Muzeju Vojvodine:
Dva srodna oblika gornjih pokrivača koje dobija nevesta sa udajom su varijante duguljaste marame od tananog “sadi”platna; tkanina od najtanjih pamučnih niti u osnovi, pretkivana je potkom jednakog kvaliteta. Kod Srpkinja je to ubrađaj. Ukrašen je punim reljefnim zlatovezom na prostranom delu uz ivice; i obrubljen širokom “zlatnom” pozamanterijskom čipkom. Ubrađaj obavija glavu, podbradak i vrat a najukrašeniji deo pada niz leđa. Dodatni ukrasni delovi su, uz lice a ispod vela “zlatna” čipka, a sa obe strane preko vela ružine grančice od uvoštenog platna.
Burundžuk, je taj srodan tip oglavlja poznat po starim fotografijama Šokica u Baču i okolini. Bio je popularan u prvim decenijama 20. veka. Nevesta dobija ovo oglavlje u svadbenoj noći, od mladoženjine kuće. Nosi ga u svečanim prilikama, kao i Srpkinje ubrađaj. Forma je dosta glomazna, Unutra je tvrda noseća konstrukcija a gornji pokrivač je veo od finog platna, sa “zlatnom” čipkom. Veo potpuno prekriva nosač, a spolja je prenakićen ukrasima (niske veštačkih bisera, zlatna žica “srma”, veštačko i prirodno cveće, pantljike, ukrasne igle…).
Češljanje neveste, element nematerijalnog kulturnog nasleđa
Češljanje neveste je ritual sa značajnim potencijalom za zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Kao posebno efektan etnički i identitetski izraz, ritual češljanja neveste se sve do nedavno zadržavao u običajnoj praksi. Događa se u svadbenoj noći ili rano jutro. Do danas sporadično opstaje u repertoarima folklornih grupa. Međutim, savremeni pokušaji oživljavanja svadbenih rituala mogu doprineti ovom vidu zaštite nasleđa. Pretpostavljam da neke lokalne sredine mogu ispuniti uslove za upis na listu elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Kvadratni komad tkanine, gornji pokrivač glave, starije žene i danas nose po nasleđenoj praksi od generacija žena pre njih. A do pre pola veka su zimi i ženska deca od malena, štitila glavu maramom od deblje tkanine. Ali posle udaje, žena je ostajala zabrađena dok je živa.
Pokrivanje glave identitet Vojvođanke – višenamenska marama
Marama se povezuje sklopljena u trougao. Prosta marama se nosi u kući i poslom; a novija ili od bolje tkanine po selu i do grada. Praznične marame su od posebno skupocenih materijala. Nekadašnja prestižna forma u Vojvodini je bila od saten svile sa bogatim zlatovezom. Stlizovana cvetna šara je vezena „zlatnm“ koncem. Ornamenti su postavljeni tako da blistaju sa povezane marame: oko čela, na delu koji leže na punđu, vezanim krajevima i repu koji pada na leđa.
Obično leti, kod kuće i u poslovima, nose se proste male marame. Žena skupi kosu, stegne je maramom i veže špiceve na potiljku ili na vrh glave. Tako joj ne smeta pri kućnim poslovima ili u polju po letnjoj vrućini.
Praktična strana ovog poveza je sigurna čistoća pri pripremanju hrane, ali i održavanje same kose. I nezavisno od ovih razloga, žena se lakše povezane glave bolje oseća dok radi u kući ili u polju po letnjoj vrućini.
Srpkinje bi rekle, povez po mađarski. Međutim, i ova izložba je pokazala daleko veću rasprostranjenost jednostavnog načina vezivanja marame ispod na potiljku ili temenu glave. Iako je marama skromnijeg socijalnog porekla od građanske kape, sa druge strane je neuporedivo praktičnija i prilagodljiva primeni u različitim prilikama. Zato je i preživela sve protekle istorijske epohe. U tradicionalnoj odeći, na isti način se održava i danas. Ali sredinom 20. veka, visoka moda je napravila veleobrt sa ovim jednostavnim komadom tkanine. Redefinisala je i razvila mnogo potpuno novih formi i značenja primene marame.
Kvalitet tkanina za marame
Starinske marame su bile jednobojne, od vune, pamuka i svile, ukrašene složenim tkačkim prepletajmaili šarene modernog dizajna. Za svečane prilike su žene ukoliko mogu, uvek birale lepe i skupe materijale.
Znači, svečane marame su bile od najkvalitetnijih materijala. Tkanja u jednoj boji su izvođena kombinovanjem različitih tkačkih prepletaja tako da se dobije reljefna tekstura. A šareni višebojni materijali su tkani daleko složenijim tehnikama. To su skupoceni materijali, uglavnom kašmir, glatki i šareni saten, lionska svila, često tkanja u žakar tehnici, damast ili brokat; kao i razne vrste somota).
Uz svečanu crnu svilenu haljinu (suknja, bluza, kecelja) ispod marame se nosi fićula, kapa za udatu ženu. U ovom slučaju vlasnica Mađar Justina, rođena 1894. godine, sašila je haljinu za sebe, još kao neudata devojka. A kapu je Justina dobila kad se udala, 1918. godine, kao deo tradicionalnog oglavlja za udatu ženu.
Moja koleginica Marija Banski, kako se vidi na drugoj fotografiji, preko fićule, vezuje svečanu svilenu maramu kao gornji pokrivač, po uputstvima vlasnice. A ja, tada u godinama kao i Justina kad se udala, poslužila sam kao model za demonstraciju u Bačkom Gradištu 1981. godine.
Pokrivanje glave identitet Vojvođanke – Pliš “šišani Paja”
U kolekcijama tekstilnih predmeta u muzejima nalazimo neke, nama neobične materijale. Sa brižljivijim proučavanjima razumemo da su nemi svedoci dovijanja, da se onovremene stane novotarije prilagode ukusu tradicionalnije sredine. Tako su gradske modistkinje, kao i seoske zanatlije izvodile složenu doradu pliša da dobiju reljefnu cvetnu šaru. 1970-ih godina smo na terenu nailazili na naziv “šišani Paja”. Žene su se ponosile tim komadima “jeste bio skup, ali vredi svaku paru”. Ovaj tip tekstilnog procesa se može odrediti kao tehnika presovanja mekog tkiva pliša u blokovima, pritiskom sa reljefnim kalupima, pod dejstvom pare, na visokoj temperaturi.
Pokrivanje glave identitet Vojvođanke – nova praksa u odevanju
U sledećem postu ću se baviti maramom u njenim novim raznovrsnim ulogama, u različitim prilikama. Sada se pravi u različitim oblicima i veličinama, u skladu sa “bezbroj” njenih funkcija. Od raznovrsnih ogrtača, mnogo varijanata povezivanja glave i vrata; kao narukvica, o pojasu; leti obavijena oko tela kao haljina; čak i kao zavežljaj umesto torbe o ramenu. Uobičajen je i ukrasni aranžman povezivanjem torbe sa maramom nekog slavnog brenda.
Ukratko, što se tiče pokrivanja glave kao identiteta žene u Vojvodini i šire, savremena marama daleko prevazilazi tradicionalne funkcije. Dobija mesto svuda gde osobi prija da je ima i oseti, kao i da oživi neku jednostavnu, neupadljivu odevnu kombinaciju.
Tmurna je, hladna subota početkom decembra. Upravo emitujem ovaj novi post i kao uvek, očekujem zainteresovane.
S poštovanjem, Branka o tekstilu
One thought on “Zašto žene nose marame? 4 deo: Pokrivanje glave i identitet žene u vojvođanskom selu”