Teksas trendovi Rifle Trst – Farmerke – moja iskustva, ex Jugoslavija, Srbija

Teksas trendovi Rifle Trst – Kao savremenik nastajanja globalnog fenomena džinsa, u ovom postu ću opisati lični doživljaj prodiranja te mode. U mom tinejdžerskom dobu farmerice su bile privilegija pomodara u sredini malog grada; a sada, pola veka kasnije, su opuštena svakodnevna odeća populacije pre 7 i znatno starije od 77 godina. Savremenim generacijama je džins postao običan i neupadljiv, te ekstremno pripijene streč i pocepane farmerke ciljaju na pažnju.

U nekoliko poglavlja prema mojm životnim etapama, predstavila sam komade koje sam nosila, kao i neki od savremenika iz mog okruženja. Koliko mogu, prilažem i sačuvane fotografije. Pišem o stanju ponude i prijema modela ranih brendova od 1960-ih. Počev od italijanske marke Super Rifle, pa do dnašnje haotične ponude šarenila džinsa. Od rudarskog, stočarskog i radničkog odela u Americi, postao je neizostavan u ponudi svetskih brendova, kao i lažnih verzija originalnih modela. Česta je tema u dizajnerskim kolekcijama, ali i predmet koncepata ukrasne obrade (vez, čipka, aplikacija, čak i ekstremno umetanje dragulja). A što je meni posebno drago i predmet različitih programa reciklaže.

Teksas Trst Rifle trendovi  –  Aleksinac, od sredine 1960-ih

Sve vreme mog detinjstva i rane mladosti prošlo je skoro potpuno oslobođeno problema oponašanja drugih u generacijskom odevanju. Verovatno zbog moje individualnosti. Ali svakako i zato što u društvu nije bilo diktata uticajnijih devojčica među nama. U stvari, samo se par devojčica među nama izdvajalo po svom raskošnijem odevanju. Kako su inače bile lepe, pametne, a posebno i odlične učenice, njihova lepša odeća je pojačvala opšti utisak. Zapravo su bile popularne ali i primerne drugarice među nama.

Svako od nas je uživao u svojim lepim stvarima. Početak školske godine smo radosno iščekivali. Kako zbog druženja, tako i zbog nove odeće. Odevala sam se uredno i prema mogućnostima moje porodice. Ali je bilo najvažnije da se obezbedi topla obuća i kaput za zimu, kako dete raste.

Polazak u školu 1957.  godine, obeležio mi je beli kompletić mornarskog odela, bluza i faltana suknja, sa teget mornarskim prugama. Krajem osmogodišnje škole, 1965. godine, za višednevnu ekskurziju u Ohrid. Imala sam teget pantalone od tanjeg keper platna. Bile su nalik na farmerke koje su tek počele pristizati, uglavnom iz Italije, slika 1. Gornji haljetak na meni je jakna, zapravo skraćeni mantil moje tetke Ljilje, koji je prethodno nosila godinama.

Da bih imala odgovarajuću odeću za tu eksurziju, dobila sam prve konfekcijske, kako smo govorili, “gotove” pantalone. Inače, do tada nisam nosila ništa od konfekcijske robe. Do tada mi je svu odeću šila kojačica, naša rođaka tetka Mila. Kod krojača muškog odela za devojčicu se šio samo kaput.

Vesnici mode džinsa su stizali u moj rodni grad

Među prvima koji su doneli zapadnjačke novine bio je Aleksandar Živković, sin poslastičara, čika Mihajla.  Kao nastavljač zanata svog oca, otišao je u Italiju radi usavršavanja. Želeli su da uvedu savremen model poslovanja i recepture čuvenog italijanskog sladoleda.

I stvarno, nakon njegovog povratka, enterijer radnje su preobrazili u moderan kafić sa baštom. A posebna atrakcija je bilo uvođenje nove tehnologije sladoleda. Razvili su ponudu do tad nečuvenih, raznovrsnih ukusa. Tako su ostavili tradicionalne poslastičare Pelivane daleko iza sebe.

Sam Aleksandar, kome smo u šali zamerali što nam izvlači svaki dinar, dobio je nadimak Aca „Pljačka“. Uz perspektivan model poslovanja, iz Italije je doneo sebi pomodnu odeću, između ostalog farmerke, slika 2. Krajem 1970-ih, bilo je vreme masovne popularnosti denima. Ovde je prizor povorke koja nosi rođendanske pozdrave predsedniku Titu, povodom Dana mladosti. Snimljeno u nastavku puta „štafete“ šetalištem kroz centar grada, slika 3.

Nakon sredine 1960-ih godina, na momcima u mom gradu smo viđali farmerke. Pojedinačno, prvo na onima koji su imali rodbinu u inistranstvu; ili ako su ih nekim načinom nabavili iz Trsta, koji je tada bio trgovinska meka na granici zapadnog sveta. Naprimer, pričalo se po varoši da Ciganka Rifka švercuje iz Trsta farmerke i kafu. Zamotano oko njenog tela i u njenim zavežljajima, stiglo bi i po dedestak pari u turi.

Beogradski studenti su među prvima nosili farmerke (Teksas trendovi Rifle Trst)

Bili su upadljivi i beogradski studenti koji su dolazili kući ponovljeni farmerkama Super Rifle. Najčešće sam ih zapažala ukoliko bi “visili“ naprimer, na simsu hotela Balkan, na meti naših pogleda na korzou. Kako su se smenjivale generacije, ta uglačana mesta bi se nalazila pod stalnom rezervacijom. Primećivala sam ih kao vesnike nove mode, koja je još uvek bila rezervisana za momke.

Pamtim iz tog vremena upadljiv natpis Super Rifle, na svetlo braon kožnoj aplkaciji nazad, na pojasu. To je jedini brend koga se sećam iz tih godina, sredinom 1960-ih, kad su farmerice pojavile u Aleksincu. Iskreno, nije me previše zanimalo jer tada uniseks kod nas nije bio ni na pomolu. Naprotiv, bila sam oduševljena mini stajlingom Tvigi, te sam malo po malo skraćivala suknju.

Ali kao što sam spomenula, odrasliji mladići su nosili farmerke, čak i neki od mojih vršnjaka. Generalno gledano, džins je već bio prepoznatljiv kao aktuelan zapadnjački modni trend. Bio je „uniforma“ rok muzičara i hipika koje smo viđali u mnogim omladinskim časopisima.

Teksas trendovi Rifle Trst – Šoping ture do Trsta

Ovi pojedinačni slučajevi sačuvani u mom sećanju zapravo su bili deo tržišnog obrasca tog vremena. Prvi dominantni model su bila šoping-putovanja u Trst. Od plasmana džinsa iz Prata na tržište u Trstu, početkom 1960-ih, šema je opstajala sve do kraja 1980-ih godina. Sve dok se u kriznim vremenima kog nas, promenilo i težište tržišne konkurencije.

Nastaju nove tržišne destinacije, među kojima prednjači Istambul. Sivo tržište je izloženo osiromašenim kupcima. Tako se nalazi rešenje u ponudi lažirane robe. Kopije raznovrsnih brendova nastajale su u improvizovanim pogonima u hangarnima u Turskoj. Cene su određivane prema našivenim lažnim oznakama poznatih brendova. Kako je sve to bilo dobro poznato, trgovina je išla glatko.

Teksas trendovi – kopije ili „originali“

Bilo je i nešto kvalitetnije robe, vernije kopirane, koja je proturana kao „original“. Generacije posle 90-ih su duboko zabrazdile u to „prinudno“ samoobmanjivanje mladih. Društvenu prihvatljivost odevanja svoje dece, roditelji su često postavljali kao prioritet u kućnom budžetu.

Da se vratim na Trst 1960-ih, gde su se trošile tadašnje mlijarde dinara dnevno. Vikendom, sa višestrukim rastom prometa, slivalo se do 100,000 ljudi koji su trgovali raznovrsnom robom. U tome su najveći udeo imale hiljade farmerica i tone kafe. Kao što sam već spomenula, u prvim talasima ovog posla bila je i Aleksinčanka Rifka, za vreme mog tinejdžerkog doba. Mladež moje generacije je polako postala radosni dobitnik u toj saradnji kapitalizma i socijalizma koja se trajno dešvala na pijaci Trga Ponte Roso. Sa italijanske strane, apsurdno ispada da su ovdašnji imućniji Jugosloveni lako zadovoljavali svoje modne apetite.

A sa druge strane su zapravo podržavali opstanak tršćanske sirotinje. Metaforično rečeno, na “crvenom mostu” je socijalizam pomagao kapitalizam. Jugoslovenska omladina je, tako iz Trsta, dobijala moderne farmerice približno istovremeno kao i mnogi njihovi italijanski vršnjaci. Jer, nasuprot svetu iza “gvozdene zavese” socijalističkog bloka, ovdašnje vlasti nisu obraćale pažnju na problem sa džinsom. To je bila moda onih koji su sami mogli da priušte putovanje u inostranstvo ili paprene cene švercovane robe na ulici, a pogotovo preskupu ponudu istog uvoznog porekla u beogradskim komisionima, slika 4.

Farmerke “Rifle” mog druga tokom gimnazijskih dana

Na moje veliko zadovoljstvo, od školskog druga sam dobila reakciju na post „Farmerke – bezvremeni fenomen–kako se prave i sirovi teksas nekad i sad„. Tom prilikom sam ga zamolila  za opis njegovog slučaja kao primera prodora mode farmerki u Aleksinac.

Inače sam zahvalna mom drugu iz gimnazijskih dana, Habe Branislavu, na pažnji koju ukazuje mojim tekstovima. A posebno sam mu zahvalna na dobroj volji i trudu da mi pomogne u pisanju. Toplo se nadam da on neće ostati „jedina lasta“ ovog proleća. Hoću reći, ako nekog zainteresuju tekstovi, očekujem komentare, predloge, eventulno kakve priloge koji bi dograđivali sadržaj.

Naime, Branislav se kao dete sa porodicom doselio iz Idrije. Ali je razdvojena porodica i nadalje održavala bliske porodične veze. Za moju temu je takođe, dragocen opis delovanja njegove bake Marije, očeve majke, koja se celog života bavila izradom idrijskih čipki.

Rifle od zarade za idrijsku klekljanu čipku

Svoje rukotvorine je uspešno plasirala u italijanske gradove, Trst i Goricu. Od zarade u trgovini čipkom je pripremala poklone za svoju porodicu u Srbiji. Inače, idrijska čipka je na listi kulturnog nasleđa UNESK-a, a Marija Habe je u jednom periodu bila najstarija „klekljarica“ kako se u Idriji zovu žene koje se bave tim poslom.

Tako je pored emotivne privrženosti svojim najdražma u daljini, upućivala pozamašne pakete sa poklonima. Slala je darove porodicama svoje dece, sina Dragoslava u Aleksincu, odnosno kćeri Marije udate u Ćupriju. Bilo je namirnica, kao i raznovrsne italijanske garderobe, među kojom su za momke bile redovno farmerice.

Na moju molbu, Branislav je prebrao i našao fotografije. Pilažem ovu snimljenu u leto 1967. godine, sa drugovima u Sokobanji, slika 5. Kako se vide šatori u hladu, fotografija je očito sa kampovanja. Baka je slala pakete svake godine, oko 1. Maja i pred Božić, tokom 1960-ih, do sredine 1970-ih. Nakon što je deda Jakob preminuo, 1961. godine, dok je bila u snazi, baka je dolazila u Aleksinac i Ćupriju, svake druge godine. Po sećanju mog druga, na njima je bila etiketa kao na Slici 6. Očigledno, ista oznaka kao na slici 4, iznad.

Rifle su činile deo odeće za sva godišnja doba. Čak i zimi, uz Rifle, učenik iz rudarske porodice, je nosio toplu rudarsku bundu i gumene čizme, spolja izvrnutih ivica. Sa šalom, kapom i rukavicama, spreman za pešačenje sa Aleksinačkog Rudnika, jer se često i zimi išlo pešice (3 km) u školu.

Italijanski brend „Super Rifle“ zatim “Rifle”, iz Prata kod Firence

Iz ovako udaljene vremenske perspektive, sa zadovoljstvom se sećam srdačnosti u druženju vršnjaka. Odevanje nije bilo bitan faktor u odnosima kao danas. Nisam primetila da je dečacima smetalo što je njihov drug, već od dečačkog doba, redovno nosio farmerice.

Italijanski brend „RIFLE“ je imao najagresivniji plasman džinsa u Italiji. Firentinski dizajner Đulio Fratini i njegov brat Fjorenco, bili su odlučni da pokrenu proizvodnju džinsa, koji je do tada bio ograničen samo na Ameriku. Na osnovu istraživanja proizvodnje denima u tkačnici Kon Mils u Severnoj Karolini, pokrenuli su sopstveni posao. Osnovali su Konfekciju Fratini, 1949. godine u gradu tekstilne idustrije, Pratu u blizini Firence. Prvo na osnovu uvoza prvoklasne tkanine, lansirali su nekoliko modela, da bi, 1958. godine, registrovali kompaniju, prvo pod nazivom Super Rifle, a kasnije promenili naziv u Rifle.

Vrtoglavim usponom, za par godina Rifle postaje najprodavaniji  brend džinsa niže cene u neposrednom susedstvu Istočne Evrope. Ogroman promet u Trstu, osim potrošnje Jugoslovena, delimično je plasiran i u zemlje istočnog bloka. Da bi 1968. godine, Rifle kao prvi brend džinsa u svetu ušao u jednu komunističku zemlju, Čehoslovačku.

Jubilarnu 2008. godinu, Kompanija je obeležila prodajom preko 100 miliona pari. Tada je veći promet u svetu, imao jedino Levis. Nakon toga je usledilo opadanje, sve do 2021, kada je Kompanija bankrotirala.

Ukus i stil odevanja u mojoj porodici

U mojoj porodici je prvenstveno cenjena kvalitetna odeća. Međutim, bila nam je teško dostupna, kao i većini osiromašenog stanovništva u prilikama nakon rata. Šezdesete godine su bile vreme oporavka, otvaranja i novih mogućnosti.

Što se mene tiče, nisam imala želju za bilo kojim aspektom identifikacije. Moje potrebe su zavisile od mogućnosti koje su određivale ispunjavanje. Zanimale su me i druge stvari, uživala sam u mnogim senzacijama kao što je nova muzika, ples, film. Sve to mi je omogućilo da osetim da sam učesnik i svedok nadolazećih svetskih perspektiva.

Na primer, u osvit novog stila života, od dva dominantna svetska rok benda, slušala sam Bitlse. Možda je podsvesna sklonost suptilnoj muzici raspevanih „buba” malo podstaknuta slikom finih momaka u modernim odelima. „Robustni“ Stonsi su bili popularniji među „grubljim“ momcima. Aleksinac, na magistralnom putu, dobijao je kao što sam već ranije pisala, časopise, modne, tinejdžerske, muzičke, te sam 1966. godine, imala prvi broj Džuboksa. Idoli mladih su širili svoju harizmu koja je mladeži varošice delovala kao prozor u svet i projekcija budućnosti.

U to vreme u svetu, “deca cveća sa protestnim transparentima, u intrigantnom džinsu 60-ih i 70-ih su zahtevala jednakost u ljudskim slobodama.

Ali nama ovde, koncept nesvrstavanja je dao poseban kvalitet. Tada smo imali nadu i uverenje u realnost svoje vizije budućnosti. “Gvozdena zavesa”, kao mračna metafora podele dva suprotstavljena sveta, srećom, nije nam zaklanjala vidik. Uperenog pogleda u sasvim nove senzacije, nisam gajila želju za avanturizmom slatkih 60-ih. Dostupan pasoš, bez novca, za mene nije imao realan značaj.

Teksas Trst Rifle trendovi – Beograd, moje studije, prva polovina 1970-ih

Kao što uvek biva, i kod nas su vešti pojedinci su “povlačili nogu” u začecima sivog tržišta džinsa. Potražnja je rasla počev od omladine željne promena. Odlazak na studije u Beograd, 1969. godine, iz osnova je promenio moj život. U Studentski grad, Novi Beograd, naselje više hiljada studenata sjatili su se mladi iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. A oko ulaza u menzu, na kartonima su uvek bile naslagane farmerke Super Rifle, tog jutra pristigle sa Ponte Rosa. I ja sam ih kupila, već  sledećeg proleća, 1970. godine. Moja cimerka Nada i ja smo ih zajedno isprobavale i obe kupile. Slika 7, nas dve u krugu Studenjaka, marta 1970. godine. Sunčamo se, sušeći lak na noktima. Snimio nas je neki student koji je time dopunjavao svoj budžet.

Teksas Trst Rifle trendovi – Moje rukotvorine kojima sam popunjavala svoju sezonsku garderobu

Išla sam redovnom rutom na Filozofski fakultet: autobusom u Stari grad, preko Save, a zatim peške, do Knez Mihajlove ulice ili Kapetan Mišinog zdanja, dve glavne lokacije mojih predavanja. Ali u povratku sa fakulteta, najviše me je privlačio izlog Jugoeksporta, prodajnog salona visoke mode. Naravno, gledala sam daleko od pomisli o nekoj kupovini. Naprotiv, neke ideje sam kasnije razrađivala u svojim “kreacijama”. Moje dugo pripremane kupovine su podrazumevale rigoroznu štednju. Namenski novac bih uložila u kupovinu najboljeg para cipela, kao i odgovarajuću kvalitetnu tašnu, eventualno kožni kaiš.

Skoro svu ostalu garderobu sam kompletirala ručnim radom. Sama sam šila i plela odevne komade. To je bio moj način da upotpunim svoj sezonski stajling. Kad odem kući, u Aleksinac, šila bih skoro sve vreme. Kompletirala bih svoje mini kolekcije prema sopstvenom dizajnu. Pri tom sam se pomagala krojevima iz modnog časopisa Burda.

Za drugu važnu vrstu odeće sam se snalazila pletenjem. U studentskoj sobi sam uvek imala štrikeraj pri ruci. Uzimala sam ga i plela, u pauzama učenja, da odmorim um. Tako sam plela razne majice ili bluze od konca ili vune i slagala ih sa suknjama, pantalonama. Između ostalog i sa farmerkama. Majica na fotografiji je od tamnoplavog pamuka sa grupom belih pruga. Farmerke su oduvek bile obavezan komad odeće na mojim putovanjima. Ova fotografija je sa letovanja kod moje tetke u Zadru, 1971. godine, slika 8.

Iznošene, krajem studija, prekrojila sam farmerke u suknju

Ovaj tip tkanine se kategoriše kao porubljeni denim. Ime selvidž je izvedeno od eng. „self-edge” znači siguran porub koji se ne para. Ivice koje proizvode ovi stari razboji su jednostavni rubovi koji se tkaju neprekidnom potkom te se zato ne paraju. Među uzdužnim nitima se na oba kraja, umeću pruge karakteristične boje za određeni brend. Linije u bojama se nazivaju Selvidž ID-ovi. To su vidljive identifikacije tkačnica koje proizvode tkaninu. Fanovi denima ponosni na to preklapaju i zavrću nogavice kako bi ID bio vidljiv. Denim otkan na ovaj način je uvek selvidž, jer se kategorija odnosi na proces izrade tkanine.

Teksas trendovi Rifle Trst, kroz nekoliko godina, moje tamno indigo farmerke klasičnog kroja, ravnih nogavica su se polako habale. Otirala se boja, habale na šavovima, kolenima… Već u to vreme, 70-ih godina, “žestoki” momci su ribaćim četkama izbeljivali svoje nove farmerke da izgledaju iznošeno. A ja, posle nekoliko godina, kad su popucale kod kolena, prekrojila sam ih u suknju. Tako mi je služila i nadalje kao deo “dresa”, kako smo šaljivo zvali svakodnevnu odeću u studentskom domu. Fotografisano pri kraju studija, sa sadašnjim suprugom, 1974. godine, slika 9.

Teksas Trst Rifle trendovi – Moja denim odeća, od zaposlenja 1975. godine, Novi Sad

Kao mlada kustoskinja muzeja, džins sam nosila u ženstvenijim formama. U ponudi je bio kvalitetniji denim, u raznovrsnim modelima i funkcijama. Sa promenom statusa i redovnim primanjima, imala sam više izbora. Nažalost, fotografisanje je tada bilo prava veština, a spontno snimanje prava retkost. Tako da imam malo upotrebljivih fotografija. Slika 10, letovanje u Splitu 1976. godine, ja sam u teksas suknji klasičnog kroja, sa odgovarajućom torbom.

Sa suprugom u društvu nekolicine prijatelja, sam jednom prilikom i sama iskusila šoping turu. To je bio zabavan i relativno opušten vikend u Trstu. Po nekoliko minuta pogranične nervoze na granici se odavno ne računa. Rezervisali smo noć u hotelu, tako da prvog dana upoznamo teren, obiđemo prodavnice i napravimo plan kupovine. Osim po par novih farmerica, kupili smo još niz biranih stvari od kojih neke imamo i danas. To su i sada aktuelni komadi, u odličnom stanju. A opet, kod nekih je nastao problem promene veličine, nakon bezmalo pola veka vremenske distance.

U mojoj garderobi, klasične farmerke (Teksas trendovi Rifle Trst) su i nadalje redovno u kombinaciji za putovanja. Slika 11, fotografisano, u Baru (Crna Gora), na putu za Bečiće, 1977. godine.

Kako je denim prvenstveno praktičan i neuništiv materijal, odevni komadi stalno menjaju svoju namenu. U šemi promena šorc je tipičan završni oblik. Farkama pocepanim kod kolena se odsecaju nogavice. Tako postaju kratke letnje pantalone. Odraslima kod kuće, za poslove, plažu; Ali se najviše koristi kao dečija letnja odeća. Kao što nosi Marko, sin moje drugarice Ružice. Slika 12, fotografija naše dece koja se igraju prilikom susreta naših porodica u rodnom Aleksincu, 2005. godine.

Široke naborane farmerke, 1979.

Velika promena nakon, u dizajniranju džinsa je započela na samom kraju 1970-ih, da bi vremenom došlo do neograničene slobode dizajniranja denim odeće.   Imala sam direktan susret sa tom modom na pomolu, u leto 1979, u Parizu. Čak sam i kupila jedan par u minijaturnom pariškom butiku. Osim tih čudnih farmerki, tada sam videla još nekoliko ekscentričnih novina. Pa sam i nabavila još nekoliko noviteta za sebe. Bila sam mlada, znatno tanja i mogla da eksperimentišem. Vreme je kasnije pokazalo na neke ideje nisu ni dospele do naših prostora. Neke od komada ni sama nisam iznosila, što i danas čuvam kao neobičnost. Moguće da ću kasnije pisati o nekima.

Umesto klasičnog džinsa, tada sam prvi put videla i nabavila široke “balon” kroja, sužene dole oko članaka. U početku je bilo radoznali, pa i okretanja za mnom u čudu. Da bi kasnije postale skromne u odnosu na nove ekstremne forme. Zatim sam ih godinama nosila sa zadovoljstvom. Bile su mi komotne, oblikovane u struku, sa anatomski krojenim pojasom i podešenim naborima koji ih šire, tako da daju slobodu pokreta. Nosila sam ih sve dok su odgovarale mojim dimenzijama. Šteta što nisam našla dobru fotografiju. Prilažem ovu gde je mo moja beba glavni model u fokusu kamere. To svakako nije bila mamina odeća. Ipak se nadam da pokazuje kako su mi farmerke komotne, slika 13. U novije vreme se ponovo lansiraju slični komotni modeli. Ovaj na slici 14. Snimak može poslužiti kao ilustracija, ali su moje pantalone bile preciznije skrojene.

Teksas Trst Rifle trendovi – Moje mišljenje o trendovima farmerki u poslednje vreme

Par decenija prošlog veka, džinsom se bave i uticajni dizajneri, počev od Kelvina Klajna, Glorie Vanderbilt, Vivian Vestvud, Aleksandra Mek Kvina i drugih. Istovremeno traje traje suživot tržišta robe i bezbroj lažiranih brendova. U toj utakmici su kompanije tragale za novom poželjnu ponudu koja “se mora imati”. Krajem 1990-ih, kvalitet denima se suštinski menja. Uvodi se rastegljiv material, takođe tkan prvenstveno, u prepletaju keper ali od mešavine pamuka sa određenim procentom elastina. To je potpuno oslobodilo oblikovanje i omogućilo dizajniranje ekstremno pripijenih modela.

Kupovali smo po buticima koji su nicali na sve strane, pa i ovde u Novom Sadu. Roba je bila nepoznatog porekla i svakako nesigurnog kvaliteta. Za mene je bio izazov manje ili više uspešno, usmeravanje izbora moje ćerke, tinejdžerke, slika 15. Za letnje mesece, je birala svetle varijante farmerki. Ovo je dizajn tehnikom isecanja tekstilne površine i umetanja ukrasne mreže u izrezani proctor. Početkom 2000-ih godina, imali smo raznovrsnu ponudu robe šivene u Mađarskoj slika 16. Non-stop se trgovalo u „mega marketu” u ogromnom šatoru, u pograničnoj zoni pokraj Subotice.

Kompanije, proizvođači džins garderobe idu „ruka pod ruku“ sa dizajnerima

Teksas trendovi Rifle Trst – kompanije, proizvođači džinsa sa dizajnerima, ruku pod ruku, učinili su radili su valjda sve što je moguće denim džinsu.

Od boja, crne i bele do raznovrsnih, jarkih i pastelnih. Indigo se varira u nijansama, od tamne, srednje, izbledele, izbeljene; u krojevima, nakon ravnih, zvoncare, vrećaste, uske, pripijene … Ukrašavane su raznovrsnim tehnikama i materijalima: vezom, aplikacijama, pa i “draguljima” od plastike. Konačno se došlo do potpunog hemijskog degradiranja tkanine, i do fabrički pocepanog džinsa.

Uverena sam da su pocepane farmerke prvenstveno hirovit, ali istovremeno i veoma unosan izum. Naravno u korist proizvođača, jer već uništen material kratko traje. Iako nema racionalnu funkciju ni stil ili lepotu, izaziva veliki interes potrošača. U tom smislu delim mišljenja nekih forumaša, da je razderotina, kao ciljan efekat takvih farmerki, prvenstveno pokazivanje kože. Pri tom, pišu kako zaista prija pogled na izložene lepe ženske noge, što ne mora da znači ako je suprotan pol.

Međutim, meni je uvrnuto da se kupuju trule i pocepane nove farmerice, ako možeš nositi isto tako pocepan svoj stari par. U tom smislu, mladić sa foruma izričito tvrdi da nikada ne bi kupio pocepane nove farmerke. Međutim, nastavlja da nosi svoje stare, iako dobijaju nove rupe i razderotine. Nosiće ih do određene granice mere i granice ukusa.

Dizajnerske kolekcije, nasuprot jeftinim kopijama, često sadrže veoma slične modele, ali ih ukrašavaju Svarovski perlama, srebrom ili zlatom. Sve ovo je neretko, u ovakvom stanju, kombinovano sa rupama i razderotinama. Kolekcije se kombinuju i sa krznom ili ukrasnim perjem. Teksas je univerzalan materijal za izradu svega: obuće, torbi, jakni, korseta, kombinezona, sukanja, haljina i svakako najrazličitijih modela farmerki.

Teksas Trst Rifle trendovi – Slučaj kada su mi se pocepale novo nabavljene, ali trule  farmerke

Na moje čuđenje, popularnost trenda pocepanog džinsa ne jenjava ni danas. U prethodnom postu sam pisala o renesansi vintidž džinsa. Međutim u prodaji, kao i na ulici se nadalje ističu nove ili stare, ali svakako, pocepane farmerice. Moje interesovanje iz mladalačkih dana za raznovrsno oblikovane krojeve farmerki se odavno sleglo. Odavno me više ne zanimaju smene modnih trendova. Zadržala sam se na strandardnom tipu za putovanja i svakodnevno odevanje.

Dug put autobusom je prijatno olakšan usputnim noćenjima. U povratku, kako sam se vrtela u autobusu, trula tkanina je konačno popustila. Raspukla mi se širinom ispod gluteusa. Do kraja puta, sa dužom tunikom uz vezivanje jakne oko struka, izbegla sam “skandal”. Moja nevolja je prošla neopažena spolja . Imala sam veliku sreću što se eksces dogodio pri kraju povratka kući.

Posle svega, naknadno sam utvrdila poreklo proizvodnje. Uverena u svoju sposobnost taktilne procene kvaliteta tkanine, nisam ni obratila pažnju na brend. Nose oznaku brenda Max & CO. koji je deo italijanske modne kuće Max Mara, slika 18 . Po deklaraciji, šivene su u tadašnjoj SCG (Srbija i Crna Gora). Ali dugme (na istoj slici 18) i nitne sa natpisom Maxers Jeans, slika 19, ih označavaju kao proizvod kompanije Maxers, osnovane 1986. godine u Novom Pazaru. Znači da je moj par nastao kao kopija modela br. 010200, italijanskog brenda Max Mara.

Ova novopazarska konfekcija je tek 1998. godine, promovisala brend pod svojim imenom, Maxers Jeans. Kompanija Maxers i danas lansira svoje sezonske odevne kolekcije.

Moje farmerke, kako sam popravila uništen denim?

Sada ću pokazati kako sam zakrpila, ovaj potpuno uništen, par svojih farmerki. Zapravo ću vam otkriti kako sam krpila denim tokom svih ranijih decenija. Počev od mojih prvih farki. Teksas trendovi Trst Super Rifle, počev od vremena u beogradskom Studenjaku. Godinama sam ih održavala pedantnim krpljenjem, mašinskim bodom, prateći reljef tekstilne površine. Osnovu tehnike krpljenja na navedenom primerku, koristim i sada kad je potrebno.

Originalno deblji, stabilan sirovi denim, bih s naličja, postavila novom mekom tkaninom, slika 20. Veću površinu, prošila retkim bodovima, koncem za „fircanje“. Tako postavljenu tkaninu sam preciznije podržavala mestimišno, oko mesta oštećenja. Stvarno krpljenje radim s lica, finim bodom šivaćom mašinom, slika 21.

Na taj način se oslabljena i delimično oštećena mesta stabilizuju oponašajući teksturu rebrastog kepera. Takva “restauracija” je samo izbliza vidljiva. Već sa normalne udaljenosti, krpljenje je bilo neupadljivo, u skladu sa celinom nošenog odevnog komada.

Privatne popravke odeće, za razliku od restauracije u delatnosti zaštite kulturnog nasleđa

Opisani postupci su prvenstveno određivani mojom potrebom da oštećenom komadu produžim funkciju. U tom slučaju je bitno ojačavanje tkanine podlogom koja obezbeđuje čvrstinu za bezbedno nošenje. Što je svakako prioritet u postupku. Time je eventualno insistiranje na estetici, vernim podražavanjem izgleda teksture platna, ostalo u zadnjem planu.

U ovom mom slučaju brižljivo krpljenje jeste ekstreman “projekat”. Može se smatrati inatom da osposobim za nošenje, uništen komad koji je bio za bacanje. Ukoliko je vredna tolikog truda, tu svoju ambiciju sam ostvarila.

Sa druge strane se može uzeti u obzir kao pomoćna tehnika u rešavanju zaštitnih restauratorskih problema. Naravno, imajući u vidu usklađenost sa muzeološkim standardima. Odluke u restauratorskim postupcima uvek imaju za cilj zadržavanje vizuelne dokumentarnosti. Što je suprotno od funkcije kao prioriteta.

Kod degradacije materijala muzejske tekstilije, prvenstveno se podržava privid njegovih originalnih tehničkih i likovnih osobina. Tako je, sekundarna podrška tkaninom standardan postupak u muzejskoj restauraciji. Nasuprot tome, naprimer, mašinsko šivenje ima krajnje selektivnu primenu. A na samom tkivu arhaične tekstilije, takve intervencije su nedopustive.

Mnogo godina kasnije, sa promenom kilaže, ponovo sam ušla u taj zakrpljeni par. Naravno, u primerenim kombinacijama, sa dužim gornjim delovima, slika 22.

Sada imam omiljeni par “Žaklin RIU” koji sivom bojom povezuje veliki deo moje garderobe. Uz to, sa malim procentom elastina u sastavu, udobne su i pogodne za svakodnevne prilike slika 23.

Do sledećeg čitanja

Kao sve postove i ovaj završavam sa željom da barem neke od mojih ideja o tekstilnoj kulturi privuku vaše interesovanje. Nadam se prelasku od puke informacije o štivu, na aktivniji odnos. Nesumljivo bi se našle praznine, došlo do vaših ideja koje vredi razmotriti kao doprinos ovim mojim razmatranjima. Najlakše je kroz komentare u dnu svakog Posta. Razmislite, možda moj trud zaslužuje toliko vaše pažnje, a može vam i prijati.

Šta mislite, kakav motiv mogu imati za ovakvu posvećenost temama koje su daleko izvan moje stručne rutine? Umesto adaptacije izvoda iz klasičnih publikacija i razmatranja svojih zaokruženih tema, trudim se da napravim iskorak.

Zato ponirem u sebe, izvlačim i beležim lične doživljaje vremena i okruženja koje je, sada istorijska kategorija. Pokušavam da podesim lični ugao posmatranja, umesto da izvlačim i razmatram svoje ranije završene teme.

Srdačno, Branka o tekstilu