Prepravka očuvanog odevnog komada – obnavljanje odeće za novu sezonu!

Prepravka očuvanog odevnog komada – Opisaću prepravke nekoliko svojih odevnih komada iz kasnih 1950-ih i 1960-ih. Obeležili su odevanje mog detinjstva i mladosti. Takođe, ilustruju tada uobičajenu praksu prepravljanja bolje očuvane odeće u neki novi haljetak.

Prepravka odevnog komada – kasne 50-e i početak 60-ih godina 20. veka iz sadašnje perspektive

Posmatrajući iz sadašnje perspektive, kasne 50-e i početak 60-ih godina prošlog veka, garderoba je generalno, bila oskudnija po oblicima i funkcijama. Osnova zimske odeće je podrazumevala toplu gornju odeću i obuću, t. j. kaput i postavljene kožne duboke cipele ili čizmice. Nije bilo govora o raznovrsnim zimskim jaknama ili termo pantalonama. A leti, šivene haljine od lakih materijala, dvodelni platneni kompleti, kao i bluze i najčešće široke letnje suknje. Za svežije letnje večeri, tanak džemper. Od cipela, u vreme mog detinjstva i rane mladosti, kožne sandale.

Počevši od šezdesetih godina prošlog veka, novina kod nas su „jadranke“, vrsta letnje uniseks lake papuče. Naziv je inspirisan, tada jugoslovenskim, Jadranskim morem. Inače, zbog indirektnih uticaja japanskih “zori” sandala (preko američke masovne kulture), uobičajen je naziv „japanke”. Sada su nezamenljiva letnja obuća za plažu, vodu i hladne pločice.

Opisaću i nekoliko svojih odevnih komada, prema sećanju. Osim što su u mojim uspomenama, ovde je važno što ih mogu pokazati i na sačuvanim fotografijama. A to prikaz ovog izbora čini mnogo živopisnijim. Takođe, dobro ilustruje svojevremeno uobičajenu praksu prepravljanja bolje očuvane odeće u neki novi haljetak.

Odevanje mog detinjstva – u prelazu iz sela u grad, iz tradicije u modu

Kako sam već pisala, do polaska u školu sam živela na selu. Nosila sam toplu odeću, tkanu i pletenu od domaće vune. Žene su stvarale rukama sav vuneni tekstil za zimu, a za leto kudeljni za svakodnevnu odeću i kućni i radni tekstil. Samo su za mene, za letnje svetkovine, prekrajali zaostale predratne komade odeće. Jedva pamtim šarene puplinske, čak i svilene haljinice. Mladima je danas verovatno nezamislivo vreme kad nije bllo bitne razlike između dečije i odeće odraslih. Naravno osim po veličini. Odevanje je bilo usklađeno sa fazama odrastanja i promena privatnog i društvenog statusa. Počevši sa prelazom iz dečijeg u mladalačko doba. Drugim rečima, sa sazrevanjem i pripremama za sklapanje brakova.

Prepravka očuvanog odevnog komada – prvi primer je kaputić, a zatim, gornja haljina bez rukava

Moj prvi pravi zimski kaputić klasičnog kroja, nalik na one za odrasle, snimljen 1960. godine. Rad cenjenog lokalnog krojača, Dragiše Jovanovića, za zimu 1957/58. Ali je vuneni štof tople braon boje bio u skladu sa dečijim dobom. Standardna obrada je podrazumevala i propisnu unutrašnju postavnu opremu, slika 1.

Nosila sam ga godinama, dok nisam izrasla iz njega. Kad je sasvim okraćao usledila je prerada u novi komad odeće. Iznošen kaputić smo rasparali i uredili iskrojene komade za prepravljanje. Moja majka je svaki komad očistila od končića a posebno od naslagane “mahovine” u porubima. Pažljivo oprano, sve je ispeglala, komad po komad.

Od tog materijala, naša rođaka tetka Mila, maštovita krojačica, mi je sašila gornju haljinu bez rukava. Preokrenula je komade tako da je za lice haljine stavila originalno naličje kaputa. Zadnji deo haljine je iskrojila od zadnjeg dela kaputa, a prednje delove od skuta kaputića. Prednjice su bile sužene zbog rupica za dugmad pa je rastvaranje haljine rešeno dugim patent zatvaračem sredinom prednje strane. Gornji delovi su iskrojeni od rukava.

Prepravka očuvanog odevnog komada – dodavanje potpuno novog komada mojoj garderobi

Godinama zaštićeno naličje kaputa je sašuvalo svežinu boje i neokrznutu površinu tkanine. Dobila sam skoro neprepoznatljiv nov upečatljiv komad odeće primeren dobu kasnijeg puberteta. Dugo sam nosila tu gornju haljinu bez rukava. Ispod sam slagala različite donje bluze.

Za zimu 1964. godine, dobila sam nov konfekcijski kaput. Među raznovrsnom ponudom konfekcijske industrije, sledeći moj izbor je bio duži model ravnog kroja. Tkanina je „moher“ u diskretnom maslinasto zelenom kariranom uzorku. Upadljiv detalj su bila velika dugmad nešto svetlije nijanse u istoj paleti. Osim prednjeg kopčanja kaputa, dugmad su spajala i delove labavo opuštenog ukrasnog kaiša.

Prepravka odevnog komada – Drugi primer, nasleđen plavi mantil, kasnije skraćen u jaknu

Uobičajen mantil za proleće i jesen, bivao je od tanje tkanine, po pravilu svetlijih boja. Ranije generacije su nosile mantile šivene od lakih vunenih tkanina. Ali, počev od trenča, množe se zanimljivi modeli od pamučnih materijala.

Moja tetka Ljiljana je rođena 1938. godine, a zaposlila se 1959. godine. Finansijski nezavisna mlada devojka, redovno je dopunjavala svoju garderobu kvalitetnim modernim komadima. Takav je bio svetlo plavi mantil od pamučnog dubl-materijala sa teget naličjem. Slika 4, moja tetka je u plavom mantilu, a ja sam u braon zimskom kaputu, aprila 1961. godine.

Prepravka odevnog komada – skraćen plavi mantil, za mene lepa nova jakna

Kako sam rasla, tetka mi je ponekad pozajmljivala mantil za posebne prilike. Takav primer je bila školska ekskurzija 1962. godine.  Organizovana je povodom obeležavanja sećanja na Tragični oktobar u Kragujevcu 1941. godine. U vreme moje ekskurzije, u poseti Spomen parku Šumarice , oktobra davne 1962. godine. Spomenik „Prekinut let“ je bio u izgradnji, Slika 5.

Nakon pet godina, za završnu ekskurziju osmogodišnje škole, taj mantil je krojač skratio i preradio, meni za jaknu. O kojoj sam pisala u prethodnom postu i tamo priložila fotografiju.

Skeniranjem spomenute fotografije, primenom velikog uvećanja (rezolucija 1500) možemo nazreti taman uzorak šare. Tamni tkani list na naličju je tehnikom „dubl“ tkanja spojen sa svetlim licem, stvarajući blago reljefnu teksturu. Na svetlo plavoj površini pojavljuje se šara tamnoplavih krstića. To odlično pamtim, iako je ovde nejasno vidljivo, slika 6 i detalj 6a.

Prepravka očuvanog odevnog komada – Treći primer, plavi džemperić i njegova nova reciklirana verzija

Kućna reciklaža pletene garderobe je, za vešte ruke, bila prilično jednostavna ručna radinost. Pleteni odevni komadi, posebno dečiji kako ona rastu, postaju neupotrebljivi. Omalelu, često i mestimično iskrzanu domaću pleteninu smo rasplitali i premotavali u rastresite zamotuljke. To su forme pripremljene kao za farbanje. Sve smo prelivali vrelom vodom. Prirodni material, posebno vuna, bilo domaća vuna ili kupovna vunica, nabubri i pri tom se lako ispravi. Tako se dobije skoro novo predivo. Majka je kupovala i dodatno predivo ako treba da upotpuni kombinaciju.

Bile smo u popodnevnoj nedeljnoj šetnji sa društvom moje tetke, u proleće 1961. godine. Čuvam seriju gotografija snimljenu tom prilikom. Odeća moje majke je veoma elegantna. Klasičan kostim od kvalitetnog vunenog velura. Ono što ne možemo videti na fotografiji je ekstravagantna boja. Jaka nijansa svetlo crvene boje sa primesom tona ružičaste. Ali to je sasvim druga tema.

Prepravka očuvanog odevnog komada: dva sivkasto-plava džempera, reciklažom od istog prediva

Na prethodnoj slici sam u svom najboljem stajlingu, haljini i omalelom džemperiću, u 11. godini, kad sam rasla “kao iz vode”. Okraćala haljina od je od vunenog crno-belog “pepita” štofa. Od tog proleća, kako je otoplilo, više je nisam nosila.

Mustra džempera je bila na bobice u koje je sabijan veliki broj “navijutaka” vunice. Za takvo deblje pletenje se koristi više materijala. Prepravka paranjem džemperića je podrazumevala dovoljno raspoložive sivkasto plave vunice za novi džemper. Bio je tanjii i lakši rad sa uzorkom na rupice. Nosila sam ga tog leta i jeseni za polazak u sledeći razred. Na fotografiji sam sa drugaricama iz razreda, Savkom, Ružicom i Radicom. Slika 8, sa tradicionalnog školskog izleta, na brdo Šumatovac, kod Crkve Svete Trojice, septembar 1961.

Prepravka očuvanog odevnog komada – Četvrti primer, bela cvetna haljina od svile

Na istoj fotografiji sa izleta (slika 8) opisani džemper imam preko bele haljine sa krupnim crvenim cvetovima. To je jesen 1961, da bi haljinu, nakon oko godinu dana, prepravili u suknju. Na sledećoj fotogafiji možete videti belu suknju sa cvetovima. Prizor u našem dvorištu inače odaje spontan komšijski odnos sa tetka Stanom i čika Miletom, slika 9.

Sada ću prvo obratiti pažnju na njenu suknju, poznatu kao „tergalka“. Po materijalu, tergal (tehnološki, terilen). To je tip popularne plisirane suknje, najpre uvoz iz Trsta, zatim proizvod domaće konfekcije (slika 9).

Druga napomena je u vezi moje obuće na obe prethodne fotografije. To su jadranke koje sam spomenula u uvodu ovog posta. Očito sam ih nosila barem tri leta, što je pravo čudo u odnosu na trajnost sličnih savremenih modela. Sada je tabanica od retke i meke sintetike. Zato za kratko vreme pukne na mestu gde se fiksira kaiš, između prvog i drugog prsta.

Inače, tu cvetnu haljinu sam obožavala. Kao nova je bila znatno duža nego na fotografiji, snimljenoj oko godinu dana kasnije, na izletu u septembru 1961. godine. Haljina na tregere, sa dva bogato nabrana volana u donjem delu. Kako je svila srazmerno teži materijal prirodno pada ravno niz telo. Međutim, u to vreme je vladala moda “raskošnih” haljina od najlona pastelnih tonova. Sa slojevima širokih, nabranih podsuknji sa volanima, suknjice su odstajale visoko, šireći se u krug. Stizale su iz Italije, ili u paketima od rođaka čak iz Amerike. Nisam imala priliku da dobijem tako nešto, ali sam svejedno želela. Naravno, bila sam premlada za istančan ukus.

Delim sa vama uspomenu na detinjasto komičnu epizodu sa ovom haljinom

Ne mogu odoleti da podelim sa vama jednu uspomenu koja se odnosi na tu haljinu. Danas je se sećam kao detinje komične epizode. Međutim, živo se sećam koliko sam se tada osećala lepom.

Jednog prepodneva, sama dok mi je majka bila na poslu, poželela sam da se perfektno doteram za popodnevni odlazak u školu. Poranila sam ujutro, „oprala“ haljinu i potopila je u gust rastvor „štirka“ (skrob). Brižljivo sam je ispeglala tako da se ukrućena tkanina držala oko mene široko kao kišobran. Tako spremljena, na putu za školu, svratila sam u radnju čika Đokice Stefanovića. Sa izgovorom da me nešto zanima, zapravo sam želela da budem viđena. Prozrevši razlog mog ponosnog držanja, fin stariji gospodin me je obasuo komplimentima.

Nejasno se sećam vremena provedenog u školi. Šepureći se, moguće da tamo nisam ponovila jednak uspeh. Jasnije se sećam kako sam, po povratku kući, podnela majčine prekorne savete. Ali mi tada njihov smisao nije bio sasvim jasan.

Nagađam da je moj opisani postupak bio neka zakasnela reakcija

Godinama kasnije sam razumela. Verujem da je taj moj poduhvat mogao biti zakasnela reakcija zbog ranijeg stresa. Naprimer, nakon ugušenih preživljavanja detinjeg stida zbog „ružne“ haljine na prošlogodišnjem vašaru. Naime, radilo se o mojoj prethodnoj svečanoj haljinici od plave svile sa sitnim cvetnim uzorkom. Doterana za svečani izlazak, pridružila sam se porodici gostiju iz Niša. Gošće, dve sestre malo starije od mene, bile su u raskošnim roze najlonskim haljinama iz Amerike. Osećala sam se jadno. Bilo mi je loše već na polasku. Kasnije, na korzou, sestre su privlačile veliku pažnju. A mene su pekli i pogledi koji uz njih ovlaš okrznu i mene. Onako nesrećna, mlađa i manja od njih, sve više sam se skupljala u toj visećoj haljinici. Bolno sam preživljavala svoj udeo u kontrastnom prizoru.

Kasnije, sa odrastanjem, izgradila sam sasvim drugačiji stav prema odeći i odevanju. Prvenstveno, selektivan pristup u prihvatanju modnih strujanja. Ipak, proces je bio složen, ponekad bolan i svakako se nije desio “preko noći”.

Peti primer: verzija haljine inspirisane venčanicom Brižit Bardo, zatim prekrojena u usku haljinu

Prvu haljinu u stilu „viši“ venčanice Brižit Bardo, nosila sam sa 14 godina. Međutim, za kratko vreme prelaska iz devojčice u mladu devojku, prepravila sam je u usku haljinu princes kroja. Sa odrastanjem, želela sam primereniji odevni stil. Na fotografiji s mora, 1964. godine, nosila sam prvu viši haljinu, tadašnji modni hit u Aleksincu. Naša prijateljica Zora, vitka devojka, je nosila isti model. Obe smo odabrale tkaninu belo-roze karo uzorka (slika 10). Viši je francuski naziv za “gingam”, pamučnu metražnu tkaninu. Kada je prvobitno uvezena u Evropu u 17. veku, gingam je bila prugasta tkanina. Ime je verovatno došlo od malajskog „genggang“, što znači prugast, dok je sada poznat po kariranom uzorku. Francuzi ga zovu viši jer misle da je nastao u francuskom regionu Viši.

Venčanica Brižit Bardo izazvala je globalnu eksploziju mode gingam t.j. viši dezena

Brižit Bardo, planetarni simbol mladalačke seksualnosti, udala se za Žaka Šarijea 1959. godine, u ružičastoj viši venčanici (slika 11). Žak Esterel joj je ispunio želju da kreira lepu, mladalačku i veoma neobičnu venčanicu. Dizajnirao je jednostavan model ukrašen belim vezom. Gore uzana, sečena u struku, sa belim okruglim dugmadima celom dužinom. Na veoma širokoj suknji su veliki džepovi (slika 12).

Objavljen je predložak kroja sa uputstvom pod brojem 9283, za šivenje „Brižitine“ haljine, prema originalu Žaka Esterela. To je omogućilo izvođenje kopija ili sličnih verzija širom sveta. Početkom 1960-ih desila se eksplozija viši uzorka, prvo na filmu: Sju Lajon kao mlada Lolita, u kultnom Kjubrikovom filmu iz ’62; do košulje Merilin Monro u kombinaciji sa muškim Levi’s farmerkama; Džejn Birkin u filmu „Bazen“ u viši kupaćem kostimu, dok zavodi Alena Delona…

U Parizu Žak  Uaki, osnivač lanca Tati prodavnica, kreira logo svog brenda koristeći viši uzorak. Od tog trenutka viši započinje dvostruki život: ostaje kvalitetna i ekonomična tkanina za kućne tekstilije, a s druge strane postaje izvor inspiracije kreatorima visoke mode kao i serijske proizvodnje.

Kao tinejdžerka sam nosila verziju Brižitine venčanice a da to nisam znala

Talas je preplavio i moje tinejdžersko doba i na mene naletela veoma slična verzija: sečena u struk, sa četvrtastim izrezom oko vrata i kratkim nabranim rukavima. Položaj džepova je bio primereniji mom stasu. Čipka, t. j. traka belog veza nabrana je sa obe strane “lajsne” za zakopčavanje haljine, uz ivice rukavića i džepova. Budući već gimnazijalka, smatrala sam haljinu dečijom, te sam uskoro isposlovala paranje i reciklažu tog modela. Komad od široke suknje je bio dovoljan za krojenje cele uske haljine: leđa u jednom komadu i dva dela prednjice.

Prepravka očuvanog odevnog komada, čime sam dobila novu, ali usku haljinu. Bila je princes kroja, sa jednostavnim prednjim kopčanjem. Ovako prekomponovana tkanina u odevni stil za odraslije devojčice, odavala je utisak primeren šesnaesotogodišnjakinji. Moja fotografija snimljena u Kotoru, na letovanju sa ferijalcima, jula 1966. godine, slika 13.

Prepravka očuvanog odevnog komada – Nalaženje novih načina racionalizacije mog odevanja

Već sam ranije pisala o svom bavljenju šivenjem tokom studija. To sam nastavila, ali i uz kupovinu biranih komada da bih što bolje kompletirala svoje odevne kombinacije. Ma da kasnije, u braku i porodici, složeniji kućni troškovi su uglavnom ograničavali moje lične prohteve. Ostala sam dosledna što se tiče kupovine dobrih cipela. Takođe, važnijih delova garderobe. Naprimer, kaput, mantil, par kostima i standardne farmerke. Majicama raznih boja sam dopunjavala svoje kombinacije.

Planirala sam neophodne dopune garderobe za novu sezonu. Iscrtala bih mapu „kolekcije“ počevši od svojih stvari koje i nadalje volim da nosim. Prepravka očuvanog odevnog komada, kao i uklapanje ideja za svaki nov komad (haljinu, tuniku, suknju, bluzu…) što ću sama napraviti. Tako bih materijalom, bojom, krojem, povezivala ono što imam sa smišljenim novitetima; Uklapala sam konfekcijsku robu sa svojim rukotvorinama u funkcionalnu celinu, po svojoj meri.

Tako sam postupno dograđivala svoje metode racionalizacije utroška novca. Ciljala sam da pojedinačni komadi imaju što širi spektar primene u različitim prilikama. Uz takav koncept sam polako menjala dominantan kolorit. Kretao se unutar palete svetlijih i tamnih zemljanih boja, preko ljubičaste, sive, crne i naravno sa belim komadima.

Prepravka očuvanog odevnog komada i na kraju, “večiti” crni dezeniran satinet (prvo haljina, a danas omiljena suknja)

Tako su se menjali moji izbori. Uvodila sam novitete a nešto isključivala. Naravno, prema mom životnom dobu, kilaži, navikama, što je sticalo sve veću prevagu nad aktuelnim opštim trendovima. Ipak, jedan primerak je decenijama zadržao svoje mesto u mom garderoberu. Prvobitno, to je bila haljina od crnog satineta. Naziv tkanine potiče od vrste prepletaja u kom je tkan materijal. A štampani uzorak je u kombinaciji bele, plavičaste i ljubičaste boje.

Oduševljena dezenom i kvalitetom, prvo sam kupila tkaninu. Zatim, vremenom sam joj našla namenu u kolekciji za leto 1977. godine. Haljina je midi dužine. Blago sužena iznad pojasa, gore naglašene linije, niže nabrana. Linija se prati labavo vezanim pojasom. Rukav je oblikovan kao nastavak gornjih delova, prednjeg i leđnog. Pošto tkanina ima umereno svečan ton, četvrtasti vratni izrez je pogodno mesto za prigodan nakit, a svakako za odgovarajuću maramu, slika 14.

Za prisustvo venčanju moje bliske koleginice, taman stajling sam osvetlila trouglom maramom od prirodne svile. Estetiku same marame podiže ljubičasta cvetna stilizacija. Ovde pilažem detalje štampanih dezena oba materijala sa uveličanim detaljima sa vidljivom teksturom: haljine i marame.

Tkanina za moju haljinu je saten, nastao u tehnici tkanja “osnovinog lica” gde nit osnove prelazi preko najmanje četiri niti potke. Površina lica je glatka. Na naličju, satin pokazuje obrnut odnos, t.j. efekat potke. Saten (slika 15) ili satin je jedna od tri osnovne tkane strukture (platno, keper i saten/satin).

Tehnika tkanja marame je prepletaj platno. Preplitanje osnove i potke u kome svaka nit potke prolazi naizmenično preko i ispod niti osnove. Savitljivo vlakno svile daje tananoj tkanini blago reljefnu teksturu, slika 16 .

Dobro se osećam odevena u proverene kombinacije. Što je razlog za oprez, kada i gde ću obući svoju omiljenu odeću

Ovu haljinu sam nosila u mnogim prilikama večernjih poseta izložbama Muzeja (u kom sam radila, ili srodnih institucija). Zapravo, ne marim posebno za novu odeću za određene prilike, jer se bolje osećam u proverenim kombinacijama. Dobro se osećam kada nosim svoje omiljene komade odeće. Takođe, to je ponekad značilo i neizbežnu taktiku, kada i u kom okruženju nositi određene kombinacije.

Prepravka očuvanog odevnog komada, nakon što je i ova haljina odslužila svoju reprezentativnu funkciju, rastavila sam donji od gornjeg dela i preoblikovala haljinu u suknju. Pojas sa haljine sam upotrebila za obradu oko struka (pojas) i lako obavila prepravku.

Srdačno, Branka o tekstilu