Praistorijsko vreteno i tkački razboj mogu proučavati kao prapočetke tekstila jer kao etnolog imam tu mogućnost. Mogu da opažam sličnosti između činjenica koje se trudim da objasnim i činjenica koje već poznajem iz etnološke prakse. Zato što analogije tome služe. To i jeste moj metod istraživanja. Međutim, arheologija ima iskopine čiju savremenost treba da objasni, te je primorana na isto toliko dalek, trnovit put, ali u suprotnom smeru.
Pri tom arheolog objašnjava tako daleku prošlost na osnovu saznanja iz sadašnjosti, između ostalog i opažanjem sličnosti. U praksi je to, između ostalog, dostupna etnografska građa. To jest, odgovarajuće pojave u sadašnjosti ili bližoj prošlosti. Tako arheološki zapis jeste rezultat dinamike prošlosti, ali nije i direktan odraz te dinamike. On nema prvobitni podatak iz prošlosti koju objašnjava, nije mu data neposredno.
Koliko znam, još nije na vidiku kraj ovog puta kome se teži od samih začetaka istorijske grupe nauka. Već naprotiv, neizvestan je zato što ne postoji zakon o ljudskoj prošlosti, a teško da je uopšte moguć takav zakon. Razlog je što zakoni, koje pretpostavljaju i određuju društvene nauke, ne obuhvataju celine, već samo određene elemente pravilnosti u ponašanju i delovanju.
Praistorijsko vreteno i tkački razboj: Otkud to da sam kao etnolog u Muzeju zabasala u arheološku problematiku?
Povodom priloga „O počecima tkanja na tlu Vojvodine“ o praistorijskim tegovima za razboj i njihovoj primeni, Rad MV 35, Novi Sad 1993, 199-218.
To jeste neobična situacija u odnosu na uobičajenu proceduru. Kustos u muzeju dobije zbirku i rukovodi se obradom materijala u određenoj stručnoj oblasti prema standardnoj koncepciji rada. Znači, bavi se “svojom” temom u ograničenom vremenskom periodu iz kog potiču zbirke muzejskih predmeta.
Kao etnolog trebalo je da proučavam tradicionalna zanimanja tokom 19. i 20 veka. To jesam ali ne samo u tim okvirima jer od samog početka nisam prihvatila meni nelogična ograničenja.
Ideja da se bavim pitanjima sagledavanja kontinuiteta kulturnog razvoja je bila inspirisana okruženjem kompleksnog Muzeja. Nama početnicima je bila dužnost dežurstvo na postavci i bavljenje posetiocima. To je bilo aktivno suočavanje sa pitanjima sagledavanja kontinuiteta kulturnog razvoja čoveka ovih prostora. Učila sam i tumačila različita događanja, pojmove i predmete. Dakle, tokom prenošenja sadržaja posetiocima i sama sam usvajala kompleksne kulturne sadržaje u Muzeju Vojvodine.
Korist od dežuranja na Izložbi: Interesovanje i razumevanje kulturnog razvoja na tlu Vojvodine, posebno tkanja, razboja i vretena praistorije
Naravno, radilo se o materijalu počev od paleolita do našeg doba. “Navukla” sam se na traganja za prvobitnim značenjima predmeta od početka kulturnog razvoja.
Logično, jer mladi kustos u kompleksnom muzeju, ako je radoznao uleće u vizuelni vremeplov. Nešto površno zna, ali mnogo očekuje, a sale arheologije se čine monotone sa mnoštvom, na prvi pogled, jednoličnih keramičkih posuda. Nadalje, sluša o tipovima istog tog posuđa koje je njemu manje-više slično. Ponegde fascinira naprimer, ogromna posuda “pitos” za skladištenje letine za celu porodicu. Zatim proslavljene minijaturne kultne posude… Ipak, nedostajali su mnogi bitni elementi.
Šta mislite, kako li su se ti ljudi odevali? I mene je to zanimalo. Naročito videvši da su stvarali suptilna umetnička dela, skupocen nakit, izvodili minucioznu ornamentiku. Ali to se ne može videti jer su tekstilije organskog porekla, lako propadljive pa materijalnih ostataka praktično nema.
Praistorijsko vreteno i tkački razboj sam zapazila kao najranije ostatke alata za proizvodnju tekstila
Zanimali su me materijalni tragovi, bilo kakve naznake prisustva kulture tekstila, koja je prema okvirnim hronologijama, zasigurno postojala na ovim prostorima počev od ranog neolita. Ako su i nestale tkanine, zanimali su me tragovi alata za proizvodnju. Drvo od kojeg se uglavnom izrađuju uređaji za tkanje, trajnije je od tekstila, ali srazmerno brzo, takođe propada.
Kao najranije ostatke alata za tekstilnu proizvodnju, uočila sam keramičke tegove za razboj i pršljenak za vreteno, počev od starčevačke kulture oko petog milenijuma pre nove ere.
U literaturi sam uglavnom nalazila uopštene identifikacije alatki koje sam prepoznavala kao pršljenak, praistorijsko vreteno i tkački razboj. Najčešće su svrstani među predmete u grupi tipa preostali materijal (engl. Miscellaneous).
Moja dugogodišnja, turbulentna istraživačka svakodnevica
Radovala sam se podacima iz likovnih izvora kao što su reprodukcije ornamentike sa praistorijske keramike u novijoj, najčešće stranoj arheološkoj literaturi. To su predstave vertikalnih razboja sa tegovima; prelja sa vretenima; čak i nizovi različitih prizora iz procesa tkanja na oslikanim vazama.
Nalazi tegova za razboj su jedini ostaci uređaja za tkanje koji dokumentuju prisustvo, rasprostranjenje pa i neke karakteristike prapočetaka tekstilne proizvodnje u praistoriji. Isto važi za tegove za vretena ako tražimo sačuvane tragove alata za predenje iz epoha pre više hiljada godina. Grobni prilozi (različiti predmeti koji se stavljaju uz telo pokojnika) važe za najpouzdanije dokaze jer se, po pravilu, nalaze u zatvorenim nekropolama nedirnutim sve do ruku arheologa, od sredine prošlog veka.
Retke su informacije na licu mesta kao lokaliteti sa otkrivenim i nenarušenim nalazima tegova. Na takvim mestima, između tragova nosećih stubova nekadašnjeg razboja je očigledan i funkcionalni raspored sačuvanih celih tegova. Kao da se iz nekog razloga sve u kući srušilo i ostalo na podu. Mnogo su češći nalazi tegova u grupi ili u manjim odvojenim delovima ukupne zatezne opreme na bivšem razboju. Sve ove činjenice ukazuju na prisustvo i širenje originalnih tkačkih naprava ovde i širom praistorijskog sveta.
Kao poznavalac tradicionalnog tkanja, držala sam se koncepta moguće funkcionalnosti. Koristeći šeme i logiku razvijenih tradicionalnih modela tekstilnih procesa, pokušavala sam da opredelim raspoloživ material iz praistorije i uskladim svoju tezu sa kontekstom vremena kako sam ga ja razumela.
Rezultati opsežnijih arheoloških istraživanja razvoja tekstilne proizvodnje u Srbiji na temu praistorijskog tkanja, vretena, razboja
U momentima kad mi se učini da izmiču jasne činjenice za rekonstrukciju, ostavila bih tekst. Išla sam u depoe da bolje razmotrim uređaje, pa nezadovoljna, da maltretiram nekog od kolega da mi objasni mehaničke principe. Naravno, ukoliko pristane.
Ako ne ide, privremeno se ostavim toga i prihvatim se nečeg sasvim drugog među rutinskim poslovima. Naravno uvek je bilo dosta toga na „čekanju”. Sve je to trajalo godinama, a rezultat je članak „О počecima tkanja u praistoriji Vojvodine“, Rad МВ 35, Нови Сад 1993, 199-218.
Recenzent rukopisa dr Predrag Medović je, u svojoj preporuci, istakao značaj razmatranja etnologa za arheološku temu. Cenio je ukoliko se etnolog prihvati arheološke problematike u domenu kojim se bavi u svojoj struci. U mom slučaju je to poznavanje kasnijih faza tekstilnih tehnologija. Ocenio je prilog kao solidnu osnovu za razumevanje i dalji rad na proučavanju tkanja u praistoriji. Pored tumačenja građe u zbirkama vojvođanskih muzeja, u interpretaciji ove problamatike je dobrodošla, navedena impozantna količina domaće i strane relevantne literature.
Stanje istraživanja teme o tekstilnoj proizvodnji u praistoriji Srbije
Prof. Olivera Ninčić sa Univerziteta umetnosti u Beogradu 2016. godine u svojoj doktorskoj disertaciji Tekstil u praistoriji u Srbiji ističe da nije bilo širih istraživanja tekstila u praistoriji Srbije. U Istoriji istraživanja navodi moj prilog o počecima tkanja na tlu današnje Vojvodine, kao najobimnije istraživanje praistorijskih tegova za razboj u našoj literaturi. Ocenjuje da nekoliko objavljenih radova o proizvodnji tekstila u praistoriji Srbije nije dobilo veliki značaj.
Arheološka izložba „Gospodari gline i žita“ u Muzeju Vojvodine, priređena je 2011. godine, po ideji vodeće autorke arheološkinje Marije Jovanović. To je bila živopisna predstava života praistorijskih ljudi. Centralna tema je odevanje predstavljeno kroz likovni sadržaj ukrasne obrade antropomorfnih figurina. Akademska dizajnerka Tamara Jovanović Šljukić je izvela segment projekta rekonstrukcije odevanja i tkanja prirodnih proporcija. Na osnovu ukrasne obrade ljudskih figura koje su predstavljene odevene, dizajnirala je seriju tipova odevanja i uređaja za tkanje u funkciji. Članice Udruženja tkalja Novog Sada su pripremile eksponate. Otkale materijale i primenile arhaične tehnike izrade haljetaka. Materijalne rekonstrukcije dočaravaju odevanje tokom dugog trajanja praistorije na ovom tlu. Dr Jermina Stanojev je autor grafičke pripreme ilustracija za prigodnu publikaciju.
Praistorijsko vreteno i tkački razboj – slučaj pretraživanja ženskih grobnih priloga u arheološkom depou Muzeja Vojvodine
Sigurno neću zaboraviti iskustvo prilikom pripreme materijala za upravo predstavljeni prilog. To se dogodilo davnog vrelog leta 1993. godine. Dobro se sećam jeze koja me je obuzela dok sam prebirala po kutijama sa grobnim nalazima u arheološkom depou Muzeja Vojvodine. Pregledala sam pršljenke, kako su arheolozi odavno imenovali tegove za vretena za predenje.
Došla sam motivisana, na predlog recenzenta rukopisa o praistorijskom tkanju. Bio mi je zadatak da pribavim odgovarajuće primerke iz fonda za izradu korektnih ilustrativnih priloga, kako se inače radi u arheološkoj praksi. Dobila sam i termim kod crtača, koveginice Vere Vojt, inače vrsne akademske grafičarke. Bila je posebna privilegija za etnološki rukopis da dobije profesionalnu grafičku opremu po arheološkim standardima. Naravno, iz razloga što je tekst ocenjen kao dobrodošao i arheologiji za referentnu literaturu.
Arheološki lokaliteti su svojevremeno istraženi, predmeti doneti u Muzej, obrađeni i zbrinuti složeni u kutije da bi nastavili svoj počinak u potkrovlju u centru grada. Tako, nakon milenijumskog mira, našle su se na udaru istraživačke groznice. U trenutku mi se sva ta žudnja učinila besmislenom u poređenju sa poštovanjem prema životu tih bivših svetova.
U prostranom depou u potkrovlju Muzeja, između gustih prepunih polica, bila sam sama, pritisnuta vrućim ustajalim vazduhom. Tad me je zadesila teskoba, zatim nejasan strah i onda mistična razmišljanja. Navirale su mi misli kako su ti maleni, ukrašeni zemljani diskovi nekada bili stalno vezani za njihove vlasnice, upokojene hiljadama godina pre nove ere.
U sred ovih uzburkanih misli, upravo naleteh na blog Roving Crafters (O pletenju, heklanju i avanturama predenja)
Tu sam naišla na ljude sličnih razmišljanja. Kao neko ko se pita kako viktorijanski arheolozi nisu opažali da je vreteno skoro obavezan prilog uz pokojnice. I pretpostavlja da se prvenstveno tragalo za nalazima starina koji su bili na ceni (finu keramiku, figurine, oružje, oruđe, stari novčići…) što je podmirivalo troškove iskopavanja. Neki su sačuvani u uverenju da su minijaturni diskovi bili ukrasne perle.
Čitam kako se blogerka (http://rovingcrafters.com/2016/02/22/spinning-yarn-in-the-grave/) pita zašto bi ožalošćeni muškarac položio vreteno uz pokojnicu. I pretpostavlja, jer ga je sam brižljivo rezbario za voljenu, koja se nije odvajala od pršljenka. Definitivno symbol ljubavi i privrženosti. Nalaz koji jasno pokazuje vezu žene sa ukrašenim tegom za vreteno, još od kamenog doba, potvrđuje njegovu bezvremenu emotivnu simboliku. U uverenju da će joj i nadalje jednako značiti i u zagrobnom životu, položili su ga uz nju.
Univerzalni simboli ljubavi kroz vreme i prostor
Preživljavala sam i grižu savesti što dodirujem drevne relikvije. Svesna sam da je svaki taj prastari komadić bio u neraskidivoj vezi sa svojom vlasnicom. Vrtela ga je na vretenu dok prede. Ako odloži vreteno skinula bi pršljenak da ga udene u ogrlicu, kao središnju ukrasnu perlu. Dok joj visi o vratu, žena bi u navali osećanja, dodirivala i vrtela rukom ukrasni kolutić ili ga držala položenog na grudima.
Tako se pokazuje neraskidiva veza žene sa tegom za vreteno jer je ljubavni dar. Intima sjedinjuje ženu i dar, a time na drugoj strani, ih vezuje za muškarca.
Prvobitno, ukrašeni teg koji je bio trajna alatka u koju se uglavljivao prutić, kao pra-vreteno. Simbol ljubavi, kad je prihvaćen kao dar muškarca, značio je životno obećanje. Tokom vremena, ova simbolika sa svojim funkcijama je preneta na preslicu. Sve to u tradicionalnom modelu iskazivanja ljubavi i privrženosti, opstaje i početkom 20. veka. Muzejski fondovi i nadalje čuvaju ova značenja, kako u materijalnim tako i u duhovnim sadržajima etnološke građe.
Pod nagomilanim stresom, odložila sam odabir primeraka za prilog za pogodnije vreme i prilike. Sve sam brižljivo vratila na mesto i otišla iz depoa sa izvesnim olakšanjem.
Nakon što sam prevladala ovaj stres, kroz koji dan sam stvorila situaciju, obavila odabir i obezbedila ilustrativni material za rukopis.
Do sledećeg susreta,
srdačno, Branka on Textiles
