Moj svet tekstila – od detinjstva do muzejske etnologije
Moj svet tekstila – je bio svet muzejske etnologije primenjene na proučavanja tekstila i zaštitu muzejskih tekstilija. Od zaposlenja 1975. godine, imam brojne rezultate u referentnoj oblasti.
I u penziji sam nadalje posvećena svojoj stručnoj specijalnosti. Danas je razlika što ne delujem po obavezi, već svojom voljom. Težim za postavljenim ciljevima, idem sporije ali upornost ne uspevam da obuzdam.
Tekstilne veštine su me zanimale već od ranog detinjstva
U svom poslu sam oduvek koristila potencijal koji izvire iz mog neposrednog iskustva. Zapravo sam od ranog detinjstva živela u tradicionalnoj seoskoj sredini. Kao jedino dete stalno sam išla uz odrasle. Pošto sam rasla na Moravi, naprimer, ako se slagala kudelja da se topi, bila sam oko njih. Vrzmala sam se u vodi i po blatu. Igrala sam se i kupala u plićaku Južne Morave.
Započela sam svoj život u svetu tekstila još kroz podsvest svog ranog detinjstva. Zimi sam provodila noći uz ritam tupih udaraca brdila razboja. Baba je tkala za svojim razbojem, promičući čunak sa vunenom potkom kroz rastvorenu osnovu. Povremeno je sabijala još retko novo tkanje. Ti ravnomerni odjeci su mi se uvlačili u snove.
Moja baba-tetka Stanija Branković (rođena 1919. godine), ponekad је tkala po cele noći. Za to vreme, i kroz moje snove se provlačila prigušena škripa starog razboja sa tupim udarcima brdila. Tako je stalno sabijala potku, brdilom u njenim snažnim rukama.
Ujutro, sa prvim buđenjem, ugledala bih njeno neispavano lice. Nisam mislila o njenom besanom radu, zanimalo me je šta raste na razboju. Kao i njeno presrećno lice jer upire pogled u dva-tri dlana dužine koliko je noćas otkala. Nisam sasvim razumela već sam osećala da joj je vredno cele noći rada bez sna.
Iako neispavana, baba Stanija bi ustala da pojača vatru i krenula da redom obavlja ostale dnevne obaveze oko ognjišta, obroka i živine po dvorištu…
Moj svet tekstila – tkalja за dnevnu smenu, moja prababa Ljubica
U danima kad je razboj slobodan, uvodila je svoju osnovu prababa LJubica. Nje se živo sećam kako u kratkim zimskim danima tka, vazdan savijena za razbojem na svetlosti pored prozora. Osećala sam energiju u suvonjavom, žilavom telu starice. Žustrim pokretima je stvarala glasnu ritmičnu škripu razboja. A u predasima, kad zamukne drvena sprava, premeravala koliko je otkala. Radosno je prevrtala šaku i brojila koliko dlanova je odmakla sa novim tkanjem.
Dva para prelepih vunenih pokrivača „čergi“ kao miraz za mene!
Obe su mi govorile da su započele da pripremaju i miraz za mene. Navodno, do tada su završile dva para lepih „čergi“, vunenih prekrivki za krevete. Nikad ih nisam videla. Da li su se samo šalile, ili mi malo unapred davale nadu, pričama o pripremama za mene? A opet, možda su moje “čerge” i postojale, ali u nekom od zatvorenih sanduka u kakvim su se čuvale lična blaga žena. Svaka je imala svoj sanduk koji je donela sa udajom, a dok je živa bio je zabranjen za poglede drugih.
U ovome mi je zauvek ostala dilema. Jer sam radi škole napustila selo i njegove standarde, intime pa i misterije. Polako su bledeli u mojim naporima da se uklopim u nov privatan i socijalni milje. Škola i vršnjaci su potisnuli folklor mog detinjstva.
Izbor studija etnologije umesto istorije umetnosti
Septembra 1969. godine, došla sam u Beograd u nameri da konkurišem za upis istorije umetnosti. Stekla sam odličnu osnovu u dotadašnjem školovanju. Ali u toj prilici, nakon mnogo godina, vratile su mi se stare slike i sećanja iz detinjstva. Tada mi je bilo šta želim i koju odluku ću doneti. I to sam učinila.
Kako sam odlučila da studiram etnologiju?
Već se znalo da predstoji novo eksperimentalno definisanje programa studija. Bilo je jasno da je tradicionalni koncept i gradivo na bazi izučavanja ruralne narodne kulture pred radikalnom reformom. Katedra još uvek držala starog koncepta, a sa druge strane, većina kandidata za upis je bila iz Beograda, mnogi i iz kruga dvojke. Gospodin jubomir Andejić, tadašnji sekretar Odeljenja za etnologiju, nije bio baš zadovoljan. Siguran da većina nije ni iskoračila negde u Srbiju van Beograda, verovao je da ne poznaju narod. Sama reč unutrašnjost, odrednica za prostor gde živi narod, izgovara se sa prizvukom oholosti.
Sve u svemu, njemu je to smetalo. Bio je naklonjen raznovrsnijem sastavu Grupe sa mešavinom regionalnih kulturnih secifičnosti. Pri upisu je bio za susednim šalterom. Čuo me je i procenjivao. Bio je gospodin zavidnog iskustva, a dao je sebi za pravo da me odvraća od moje namere. Vrbovao me je za etnologiju. Ubeđen da su mladi iz unutrašnjosti potencijal za studije etnologije, bio je zaista ubedljiv. A valjda je u meni pokrenuo i one zaboravljene niti iz mog detinjstva. Vratio me je starim slikama, pokrenuo moje uspomene i ubedio me.
Moj svet tekstila – do 2020 ih i nadalje pun novih izazova
Zaposlila sam se 1975. godine u Vojvođanskom Muzeju (danas Muzej Vojvodine). To su bili dani kada sam započela „prvu brazdu“ sa obradom kolekcije razboja za tkanje u Etnološkom odeljenju.
Moj svet tekstila pun izazova, traje i u 2020 im
A sada je vreme za novu misiju:
Svet tekstila do 2020 ih – a nadalje, Blog Branka o tekstilu
Interakcijom promišljanja pojedinaca u sinergiji blog može biti mesto podrške razvoju bezbrojnih kreativnih sinteza u kulturi tekstila. To jeste velika ambicija, ali je vredna truda.
Do sledeće stranice u mojim sećanjima,
Srdačno, Branka o tekstilu
